Aleksandra Kostić

Petom samostalnom izložbom beogradska grafičarka Aleksandra Kostić obeležila je sedam godina svoje javne umetničke delatnosti. Iako školovana u tradicionalnom duhu grafičke delatnosti, ostala je zapamćena njena prva samostalna izložba održana 1998. godine u Galeriji Kolarčeve zadužbine kada je, pored radova izvedenih nekolikim uobičajenim tehnikama u ovom mediju, izložila i nekoliko ambijentalnih crteža-grafika koji su najavili pojavu jednog novog autorskog pristupa u korišćenju crteža i grafike.

U osnovi grafike je crtež od koga se polazi i koji se multiplikuje, raznim sredstvima, u grafičke listove. Najnovija izložba Aleksandre Kostić pokazala je koje su mogućnosti ovog procesa i to ne samo u uobičajenoj dvodimenzionalnoj tehnici već i način ’oprostoravanja’ tih crteža. Dakle, dodavanje i treće dimenzije koja je u njene radove unela jednu sasvim svežu vizuelnu situaciju koja na znatno viši, aktivniji stepen podiže opšte likovno stanje njenih dela.

Gledajući tradicionalne tehnike grafičkog rada Aleksandre Kostić zapravo uočavamo estetičko stanje blisko opštem isgledu likovnog izraza s kraja devedesetih godina kada su autori u globalnoj stilskoj i poetičkoj ’nepreglednosti’ zapravo intenzivno tragali za vlastitim, personalnim znakom koji ih izdvaja iz tog mnoštva primera individualnih pristupa i realizacija umetničkog predmeta. To je bio način da oni individualno obeleže stvaralački trenutak i da se zapamte kao autentične ličnosti. Često u kombinovanim tehnikama rada, i isto tako često, delimično ili potpuno bojene, ovi grafički listovi Aleksandre Kostić već tada su najavili pojavu umetnika u punoj meri zainteresovanog za poetike ekspresionizma kojima se ponajbrže stiže do snažnog izraza koji intenzivno privlači pogled posmatrača terajući ga na taj način da aktivno uočava fenomene plastičkog rukopisa momenta prepunog istim ili sličnim kreativnim nastojanjima i ciljevima.

No, takav pristup u realizaciji nekog umetničkog rada nije bio dovoljan ovoj umetnici. I već tada je ona učinila jedan novi, vrlo radikalan korak ne bi li ’oživela’ svoja dela podižući ih na znatno viši vizuelni status koji umnogome povećava i privlači našu pažnju i obavezuje ne samo vizuelni i perceptivni aparat uočavanja već i značajniju mentalnu aktivnost koja se intenzifikuje do krajnjih mogućnosti. Da bi to postigla, Aleksandra Kostić je izradila posebne kutije u koje je smestila nekoliko transparentnih, paralelnih ravni na kojima je izvela crteže u njenom poznatom crtačko-grafičkom maniru. Pri tome, ova prostorna konstrukcija imala je i zasebno unutrašnje osvetljenje koje je ovim radovima davalo jednu naročitu  vizuelnu prezentaciju sa nekoliko istovremenih učinaka za percepciju gledala.

Najpre, to je uviđanje da se radi o jednom zanimljivom crtaču koji se ne miri sa pasivnim stanjem piktoralnog polja, već koji traži načina da ga vizuelno što više dinamizuje. I svaka od ovih kliritnih ravni koje čine jedan rad mogla bi se uzeti kao samostalno umetničko delo. Zajedno, njih tri ili četiri, postavljene na desetak santimetara jedna od druge, čine da se pomeranjem posmatrača on dovede u situaciji uočavanja promene njihovog vizuelnog stanja. Time sam gledalac učestvuje u pronalaženju najpogodnije pozicije posmatranja a posledica je njegovo aktivno kreiranje maksimalnog plastičkog učinka koji ovako načinjena dela uopšte mogu proizvesti.

Korene ovakvoj vrsti rada moguće je identifikovati u nekolikim izvorima. Osnovni je naravno u crtačkom senzibilitetu autorke koja je jedan školski primer rada podugla na znatniju vrednosnu meru. Drugi je prevođenje crteža u grafičko stanje, dakle u potrebu za multuplikovanjem jednog rada u nizove identičnih formi. Treći je aktuelna interpretacija lirske apstrakcije i gestualnog ekspresionizma bilo da je on isrečen monohromnim ili višebojnim načinom upotrebe koloritne palete. I napokon, onaj najznačajniji i najdelotvorniji, u slučaju Aleksandre Kostić, trenutak tiče se oprostorenog dinamizma ovih dela koja su uvođenjem treće dimenzije ambijentalizovana i time u znatnoj meri izvedena iz pasivnog stanja tradicionalne likovnosti, naročito u oblasti grafičkog izraza na koji smo navikmuti i koji smo spremni po dosadašnjoj praksi i iskustvu da prihvatimo.

Posmatrajući sadašnju izložbu Aleksandre Kostić dolazimo do neke vrste zaključka kako je ona osetila potrebu da pred  jednim novim ciklusom radova koji je u relizaciji, još jednom ’proveri’ ono  što je do sada postigla u likovnoj umetnosti. Ponovnim sagledavanjem na jednom mestu svih tehnika i procesa koji su karakteristični za njen crtački, grafički i ambijetalni rad svakako je stvorena prilika da se utvrdi, ili tačnije u ovom autorskom primeru, potvrdi osnovanost i uspešnost realizacije jednog ovakvog koncepta plastičke delatnosti. Ovo njeno svojevrsno ’zaključivanje’ postškolskog rada – zaključno sagledavanje postignutog, omogućiće joj brže oslobađanje od učinjenog i otvaranje novih pitanja na koje očigledno želi kroz nove radove da da odgovore.

U bliskoj budućnosti sigurno ćemo biti u prilici da se uverimo u opravdanost nastupajuće promene, a ova izložba će nam, kao svojevrno podsećanje, a autorki kao prevazilaženje od postignutog, olakšati pronalaženje opravdanja za uobičajeno stalno kretanje aktuelne umetnosti ne samo po poetika ili stilskim konfiguracijama, već i po medijskim preskakanjima granica koje su toliko karakteristične za stvaralački trenutak, možda i epohu, u kojoj je Aleksandra Kostić izrazito aktivni učesnik.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 15. 3. 2005