Situated Self

Tokom 2003. – 2005. godine ostvareno je bilo četrdesetak umetničkih projekata na relaciji nordijskih i zapadno balkanskih regiona pod opštim nazivom ’Nordijsko-balkansko-kulturno-skretanje’, a u okvirunje njega i četiri radionice ’Izreci’ održane u Beogradu 2003, Malmeu i Zagrebu 2004. i Helsinkiju 2005. Iz tih radionica, dvojica kuratora, Mika Hanula iz Helsinkija i Branislav Dimitrijević iz Beograda, realizovali su zajedničku izložbu ’Smesti sebe’ koja je otvorena u Muzeju savremene umetnosti, a potom će biti preneta u Helšinski gradski umetnički muzej.

Ova izložba ima i podnaslov – ’Konfuzno, sažaljivo, konfliktno’ koji nam bolje pomaže da brže uđemo u njeno polje značenja sa brojnim kritičkim implikacijama koje nas uvode u teritoriju smisla, razloga i ciljeva ovakvih, danas izuzetno popularnih i čestih kuratorskih projekata. Dvojica njihih autora ukazuju kako je ona ’proces u najpreciznijem  i najkonkretnijem smislu reči. Bilo je to dugo putovanje tokom kojeg smo svi mi (misle i na svoja iskustva, ali i na umetnike koji su obihvaćeni njenim konceptom – primedba autora) prošli kroz razna stanja, mesta i situacije’.

Iz interakcije dvadesetak individualnih i grupnih umetničkih radova nastalih u toliko udaljenim severnjačkim i južnjačkim evropskim regionima, nastala su dva posebna teksta; jedan, ’Naučiti kako da se podnese poraz’ napisao je Mika Hanula, a drugi, ’Pažljiva promatranja,situirane motivacije i izmeštena ispitivanja’ Branislava Dimitrijevića. Oba ulaze u složeno tkivo recentnog umetničkog stvaralaštva koje danas barata najrazličitijim metodama eksplikacije kreativne ideje u ogromnom dijapazonu – od ’reality TV-a’ do čiste imaginacije koja se, u principu, i ne mora razumeti ali se svakako ’kači’ za gledaoca u njegovom emocionalnom području.

Nešto što danas stvara neki umetnik (na primer Finkinja Hani Niemi-Junkola) ne mora se nužno verbalno objasniti, ali je zasigurno neophodno ta se takav rad oseti. Za one koji gledaju poradjanje neke žene pretpostavlja se da ga samim posmatranjem ne mogu razumeti, ali ga putem elektronskih slika na ekranu takvu perceptivnu senzaciju mogu uputiti pretvorajući je u vlastito emocionalno stanje.

Ili, novi video rad beograđanina Vladimira Nikolića koji, u opisno m smislu predstavlja autora koji lamentira nad grobom Marsela Dišana, ali uz prisustvo jedne crnogorske narikače čiji tekst naravno da opeva jednu posve opštu situaciju kada neko umre, i može se, uz male izmene, bezbroj puta ponoviti, a u ovom slučaj, s obzirom gde se ovaj prizor događa, u gledaocu izaziva sasvim različita osećanja – od podsmeha do saučestvovanja u samom radu.

Ili, Britanca Fila Kolinsa koji je nedavno u Beogradu izazvao ozbiljno uzbuđenje radom-performansom tokom koga je poznate ličnosti iz sveta umetnosti na javnom mestu, u izložbenoj galeriji šamarao i potom fotografisao. Niz snimaka sa te akcije ovde je sada izložen pokrećući brojna pitanja. Nama se čini najvažnijim ono oko odnosa umetnik-umetnik, umetnik-kritičar, umetnik-galerista koje ima svoju ’akademsku’ dimenziju, ali i fizičku koja se na drastičan način, uz izazivanje snažnih emocija kod svih učesnika, može pretvoriti na prikazani način u čisti odnos izazivanja telesnog bola, iznenađenja, patnje, besa, nemoći …

Ili, Nemca Alberta Brauna, koji je snimio sedam i po minuta dugi video u kome dve devojčice koje se nalaze u malom čamcu, aod kojih starija neprestano vesla, pričaju o onome što uče u školi, od istorije i geografije do poznatih ličnosti koje su kroz istoriju obeležile nordijsk kulture. Ova sveža knjiška igra memorija, koja zapravo i nije puka edukativna vežba, već i opštekulturni koncept kojim se školovanjem stiče ’eksterno’ znanje, a ono bitnije, ’unutrašnje’ nastaje praktičnim životnim iskustvima koje je tek jednom simboličkom naznakom dato činom veslanja u tom jednom čamcu.

Oba autora ove izložbe, i Hanula i Dimitrijević recentno umetičko stvaralaštvo, bez obzira u kom mediju nastaje (video, fotografija, performans, konstrukcija, objekt, zidna kompozicija i tako dalje) gledaju kroz prizmu empatije, dakle, kroz romatničarsko nasleđe saosećanja sa drugima, u ovom slučaju sa umetnicima koji čiji su radovi prikazani, a koji su se opet istim osećanjem rukovodili posmatrajući svet oko sebe i reagujući na njegove podsticaje. Prožimanje, ali i sudar sve udaljenijih civilizacija severa i juga Evrope, jeste ne samo kreativni izazov za stvaraoce već i za one, kritičare, koji imaju potrebu da nam to osećanje prevedu u verbalno stanje procenjujući da je to neophodno vođenje kroz nepreglednost aktuelne umetničke scene. No, i bez takvog navođenja, sinergija koja zrači iz ovih radova toliko je jaka da je gledalac u stanju da samostalno dosegne ciljeve koje pred njega postavljaju umetnici.

Izložba ’Smestiti sebe’ samo je još jedna od praktičnih vežbi za posvećene, ali i radoznale da svet oko sebe vide ne samo svijim, već i očima umetnika koji su se već ’smestili’ u glavne trase tekuće kulture koja jeste složena, ali iza te složenosti, kako vidimo, stoji samo jedna potreba da se komunicira, da se razmenjuju ideje i da se što aktivnije učestvuje u stvaranju slike okruženja. Bez obzira gde je ono i kakvog je sadržaja.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 22. 2. 2005