Mirko Lovrić

Fotograf i istoričar umetnosti Mirko Lovrić priredio je u Artget galeriji Kulturnog centra Beograda izložbu fotografija iz nove serije nastale 2003. i 2004. godine koji je nazvao ’Na izvorima fotografije’. Ovaj biografski podatak o dvostrukom obrazovanju autora pomoći će nam da bolje razumemo motive koji su ga podstakli da realizuje i prikaže upravo ovaj ciklus.

Naziv – ’Na izvorima fotografija’ nedvosmisleno usmerava gledaoca da pomisli da se posle godina eksperimentisanja sa ovim medijem, procesima koji su ovo umetničko sredstvo dovodili do granica smisla u tradicionalnom pogledu kojima je upravo Mirko Lovrić davao najveći doprinos u našoj umetnosti, ovaj autor u nekom smislu vratio fotografskim korenima, onim klasičnim postupcima snimanja i proizvođenja fotografija koje je radikalno odstupilo, gotovo zaboravilo iskustava nastala tokom više od četiri decenije koliko se javno bavi ovom umetnošću. I letimičan pogled na izložbu dao bi za pravo takvom mišljenju. No, nešto angažovanija pažnja usmerena na ove radove nužno bi odvela do suprotnih zaključaka.

Objašnjenja smisla i estetike ovih fotografija mogla bi, stoga, ići u tri pravca.

Jedan se tiče upotrebe svetla u fotografskoj umentosti što je svakako stari fenomen i upravo on vodi ove radove ka njenim medijskim izvorima. Lovrić se upravo interesuje za oblikovanje formi, čije je plazište u prirodnim fenomenima, svtlom koje izbija iz površine fotografskog papira a koje svojim valerskim intenzitetom – od najvišeg stepena, dakle ’zaslepljujućeg’ sjaja ide do potpune zatamnjenosti, do najtamnijih tonova. Ovaj dramatični sudar svetlo-tamnog posledica je i tehnike koju on upotrebljava. Naime, Lovrić direktno osvetljava fotoosetljiv papir na koji je postavio određene prirodne elemente (lišće, grane, travke, latice) čime je određene površine izložio svetlu, a one druge zaštitio. Na taj način je sačinio dela koja imaju karateristike intenzivnog sudara krajnosti, a odatle je moguće nadalje izvlačiti zaključke o njihovoj estetici – oniričkom i metafizičkom, skrivenom i naglašenom, stvarnog i nestvarnog, vidljivog i nevidljivog i tako dalje.

Drugi ide za potrebom ukazivanja i tumačenja problema vezanog za sudbinu prirode u današnjoj civilizacija. Priča o njenoj ugroženosti je opšte mesto koje se u dobroj meri banalaziju do propagandnog, čak političkog diskursa. Ali se malo razmišlja o suštini ovog procesa. O tome da priroda nije samo ugrožena njnim nestajanjem ili potiskivanjem, već i njenom promenom – globalnom ali i lokalnom. Neke vrste u sve većem broju nestaju, ali se istovremeno i mutiraju, kloniraju, modifikuju prema potrebama ljudi koje nisu uvek u skladu sa njenim zakonima. Pre često smo izloženi krajnje neprijatnim informacijama o biološkim eksperimentima koji su se ’otrgli’ kontroli i na taj način prouzrokovali zastrašujuće početke razaranja za koje nauka zasad nema sredstava da ih zaustavi i iskoreni. Ovaj strah od preuzimanja nepriličnih demijurških kompetencija u ljudima, a posebno kod osetljivijih umetnika stvara onu dozu straha od neizvesnoti koja ih usmerava u sasvim određene aktivnosti na polju stvaralaštva. Ovaj narativ je takođe jasno prisutan u delu Mirka Lovrića.

Najzad, ako za trenutak zanemarimo smisao ovih fotografija koji je postavljen u forme organskog i floralnog sveta, lako otkrivamo da je ovde u pitanju zapravo jedinstveni jezik likovne ekspresije koji se kreće istraživanjem graničnih područja predmetnog. Apstraktne poetike lirskog, ali i geometrijskog narativa u ovim radovima Mirka Lovrića otkrivaju nam njegovu potrebu, ovog puta više kao istoričara umetnosti nego kao savremenog fotografa, da istraži mogućnosti plastičkih idioma u vremenu opšte nepreglednosti na početku ovog veka. I uvek kada se mislilo, i kada je kritika insistirala da se određena poetika zaokružila, pokazalo se da poneki umetnici, oni među najosteljivijima, pronalaze načine, jer imaju potrebe da ta ’zatvorena’ vrata još jednom otvore, da u okviru upravo takvih učvršćenih sistema izgrade još jedan sloj značenja koji se razlikuje od prethodnih. Lovrićev doprinos proširivanju granica koje su ’okovale’ apstraktnu umetnost danas ovom izložbom je maestralno potrvđen.

Lično, da i to na kraju istaknemo, najbliži smo ovoj potonjoj Lovrićevoj nameri. I to ne samo zbog utiska koji ove fotografije ostavlaju na nas već i zbog činjenice koja je na početku istaknuta. Mirko Lovrić je i istoričar umetnosti, dakle potpuno je svestan onih procesa i događaja koji su karakteriarični za ovu naučnu disciplinu a koja ima sopstvena saznajna pravila, metode prepoznavanja i ocenjivanja fenomena, definisanje estetičkih i drugih sadržaja karakterističnih za njen razvoj, a posebno za njeno savremeno stanje. I kao je zapazio Čedomir Vasić u tekstu kataloga ove izložbe: ’Koristeći svedeni, ’primalni’ fotografski postupak, Lovrić otkriva nove mogućnosti za svoju fotografsku umetnost. Kao što je nekada fotografija oslobodila slikarstvo reproduktivne uloge i omogućila mu istraživanje sopstvene prirode, tako i danas drugi, savršeniji reproduktivni mediji elektronskog ili digitalnog tipa otvaraju prostor fotografima da se pozabave prirodom medija sve do njegovih korena.’

Ovom izložbom Mirko Lovrić je pokazao da je umetničko stvaralaštvo, ma kojim medijem da s izražava, danas izuzetno složeno po svojim značenjima, intencijama i ishodištima. A koje ćemo u određenom trenutku prepoznati, to ostaje spremnosti gledaoca da pređe dugi put smisla od izvora do učća.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 15. 2. 2005