Rajko Popivoda – skulpture i objekti

Najnoviji ciklus od petnaest radova nastao tokom poslednje dve godine izložio je beogradski vajar Rajko Popivoda u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda. Ovaj autor redovno izlaže isključivo u onim trenucima kada dolazi do izvesnih promena u njegovom radu čime omogućava praćenje razvoja plastičkih fenomena karakterističnih za vremene u kome nastaju, ali, i što je za njega osobeno, upornu doslednost vlastitim početnim shvatanjima skulptorske forme, njenom cilju i svrsi.

Budući da je Popivoda već trideset godina prisutan na likovnoj sceni, sada je već moguće ukazati i na konstatnte koje su karakteristične za njegov rad, ali i na promene koje su izraz njegovih shvatanja u komplikovanom sistemu procesa koji su, svakako ponajpe vajarski medij, obeležili upravo u ovim decenijama. Iako je uvek bio svestan tih stalnih promena značenja plastičkih fenomena, posebno osamdesetih godina kada došlo do energične reakcije na konceptualnu umetnost, paradoksalno, ne njenim većim ili majim negiranjem što bi bilo karakteristično za modernizam dvadesetog veka, već preuzimanjem manje radikalnih formulacija, onih koje nisu tragale za modalitetima dematerijalizujućih praksi, odnosno onih koje su išle prema uprošćavanju oblika, izbacivanju literarnih i opisnih narativa, svođenju dela na minimalne, granične datosti – dakle, ka onima koje ipak zadržavajući materijalnu formu osiguravaju radu makar i poslednje fizičke podatke.

Rajko Popivoda je uvek bio svestan promena koja su se odigravale i u vremenu njegove pojave na likovnoj sceni, a posebno tokom poslednje dve decenije prošlog veka, ali, budući da je očigledno snažna kreativna i autorska ličnost, tim promena odolevao na taj način da je bilo primetno u njegovom radu u kom stepenu ih je svestan, i još više, kako da pronađe vlastite puteve razvoja koji pokazuju odjek svoje umetničke epohe ali i ostanu dosledni početnom rukopisu. Tako i danas, na njegovoj najnovijoj izložbi, lako se mogu uočiti i dugotrajne konstante u njegovom radu, ali i neophodne ’adaptacije’ plastičkih idioma u uslovima koji su prosto postali opštim mestom da bi neko delo pored autentičnosti zadržalo i poznati zvuk vremena koje to isto delo čini aktuelnim, osetljivim na promenu ne samo kreativnog senzibiliteta već i na promenu kritičkih merila o vrednostima u sasvim određenim momentima i idejnim okolnostima.

Na primer, već na samom početku izlagačke delatnosti Popivoda je pokazao interesovanje za mogućnost izraza istovremeno u dva materijala koje je paraleno koristio u radu. Kombinujući drvo i metal, zapravo one razlike u svojstvima ova dva materijala koje ih dopunjuju i omogućavaju da istovremeno postoje u jedinstvenom radu, ovaj umetnik je oblikovao prepoznatljiv sistem koji se spiralno razvijao u nekoliko tematskih ciklusa, a koji su se pojavili i na njegovoj najnovijoj izložbi. Tu su najčešće dve prepoznatljive celine – ’lavirinti’ i ’kavezi’. U po nekoliko primera ih vidimo i na ovoj izložbi u to u karakterističnim Popivodinim interpretacijama u svojevrsnim parovima ’pozitiva’ i negativa’. Ove suprotnosti nisu samo date u kolorističkim tumačenjima ovih oblika već i opštim kompozicionim shemama koje se oslikavaju jedna u drugoj. Takvih ’parova’ na izložbi ima nekoliko i na njima se najjasnije razume smisao doslednosti ovog autorskog slučaja. Ali i jedan i drugi sistem oblika i kompozicija ne samo da je prepoznatljiv unutar Popivodinog opusa, već je jasno pokazao i otvorenost prema ranije pomenutim promenama koje su ga u velikoj meri i uvele u veliki svet sistema oblika s kraja prošlog veka.

Ono što će ostati zabeleženo kao nadogradnja jednon već stvorenog sistema za kojim Popivoda traga, ili bolje reći, koji upražnjava u radu, jeste znatnija upotreba boje. I ako je i ranije bojom, doduše svedenom na odnose crnog, belog i zlatnog, podizao opštu vizuelnu atraktivnost vlastitog dela, sada je ovu redukovanu paletu dopunio novim kolorizmom, ne previše naglašenim ali dovoljno primetnim da bi se mogao izvesti zaključak o opravdanosti jedne nove izložbene prezentacije njegovog rada. Purpurna u mnogim valerskim vrednostima, bledo plava i srebrna zapravo su dopune njegovih od ranije poznatih opreznih koloristričkih dopuna vizuelnog statusa dela. Izložene zidne i prostorne kompozicije Rajka Popivode pokazale su još jednom, kako se u našem vajarstvu aktuelnog trenutka odvija zanimljiva diskusija, ne toliko bučna, ali značajna, oko pitanja mesta likovne umetnosti, a među njima skulptura ima posebno mesto. Naime, da li su umetnici sposobni da snagom vlastite imaginacije istovremeno i prevaziđu etstetičke imperative vremena u kome stvaraju, ali i pronađu i ostanu dosledni vlastitoj jezičkoj koncepciji. Unekoliko posmatrano na retrospektivni način, delo Rajka Popivode potvrđuje da je takav pristup moguć, šta više, da je opravdan, a u ovakvim slučajevima i neophodan da bi se uopšte registrovao na kritički način kao nečiji kreativni rukopis.

I tako gledano, najnovija izložba Rajka Popivode pružila je puno argumenata da se doživi kao primer koji opravdava ovu vrstu zbivanja na ovdašnjoj umetničkoj sceni u uslovima njene opšte nepreglednosti, nepostojanja glavnog toka ili vodeće estetike. Dakle, mera nekog rada sadržana je danas isključivo u plastičkoj imaginaciji stvaraoca, a ovaj autor je dao dovoljno potvrda o tom uslovu.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 1. 2. 2005