Dušan Džamonja – Radikalna geometrijska redukcija

Sredina prošlog veka, u jugoslovenskoj likovnoj umetnosti označila je dosta naglu transformaciju plastikog izraza od dogmatske estetike socijalističkog realizma prema slobodnim formama različitog porekla koje su je konačno uvele u svet apstrakcije. Ovaj preobražaj od narativnog ka emancipovanom stvaralaštvu odigrao se u nekoliko varijanti. Jedan od puteva, kojim se zaputio vajar Dušan Džamonja krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, polazio je od konkretnog, naturalnog i organskog, menjajući se preko simboličkih formi, na trenutak dostigavši visok nivo ekspresivnog, da bi napokon, fomulisao jedan autentičan apstraktni, i to dosledno pročišćeni geometrijski jezik.

Uzimajući u obzir korene Džamonjinog dela, njegov put je u početku zadržao i bitne karakteristike  lirskog senzibiliteta koje se mogu prepoznati u elementima autorovih formi tog perioda. Čista kontemplacija geometrijske apstrakcije, u slučaju rada ovog autora, poprimila je jedan istrajan prizvuk osećajnog koji je, može se sasvim pouzdano istaći, ostao do danas, ušta smo se mogli uveriti i u Džamonjinim radovima na najnovijoj izložbi.

U ciklusima radova kasnih pedesetih, a posebno u sedmoj deceniji prošlog veka, Džamonja je konačno iskoračio iz estetičkih ograničenja narativnog i literarnog u plastičkoj sintaksi prepuštajući se radikalnoj geometrijskoj redukciju sprovedenoj u različitim materijalima – drvetu, metalu, staklu i betonu. Bez obzira na namenu dela – bilo da je ono mišljeno za galerijsko izlaganje ili kao memorijalna, javna, monumentalna spomenička kompozicija, Dušan Džamonja je u rukopisu ostajao dosledan: intelektualizam u interpretaciji estetičkih sadržaja nije bivao potpuno ograničen na tu dimenziju, naprotiv, bio je ispunjen, za njega, neophodnom, makar i minimalnom, ali karakterističnom količinom emocionalnog naboja. Tim pre što su njegovi monumentalni spomenici uvek bili ideološki okrenuti sadržajima prethodnog (Drugog svetskog) rata i revolucije.

Od samog početka, Džamonju je zanimala sinteza forme, tj. njegovo početno iskustvo bilo je figurativno a težnja usmerena na potrebu da formu redukuje do krajnjih granica koje su se mogle dostići tragajući za takvim sadržajem. Ona, osamostaljena froma, nije postala isključivo važna samoj sebi, dok se nije potpuno emancipovala i izdvojila i time postala nezavisna od svojih prvih uzora. Postala je samostalna u svom izrazu i cilju. Samo u toj, prvoj fazi apstrakcije, ostalo je vidljivo da je geneza vizuelnog iskustva u njegovom slučaju evidentno organska a ne isključivo, ili definitivno, geometrijska. U tome se sačuvala njena vitalnost, a životnost forme ostala je začaurena upravo iz tih razloga. Svi tumači, istoričari i teoretičari Džamonjinog stvaralaštva tog perioda ipak redovno idu za idejom geometrije, jednog više kontemplativnog pristupa umetničkom delu.

No, često se kritičari pitaju, posebno kada analiziraju memorijalne i monumentalne spomenike Dušana Džamonje, možda pre svega onaj podignut na Kozari, da li oni narušavaju prirodu ili se pak uspešno uklapaju u njene datosti. Taj problem, u principu, tokom rada ne treba da opterećuje umetnika, ne treba da ga preterano brine ili odlučujuće zanima posebno u konačnom opredeljivanju i finalnoj realizaciji. Beleg u zatečenoj prirodi, taj pečat umetnika u svakom slučaju ostanu kao njegov trajni znak prisustva. Smatrao je, s pravom, da se ne sme nametnuti prirodi, nego da se svaki novi objekt u prirodi mora na stanoviti način uskladiti u pejsaž. A to se može  postići na taj način samo ako se pronađe, odnosno, ima osećaj za pravu meru. Znači, mora se sačuvati integritet prirode. “Budući da je osnovni princip postojanja”, svedoči autor, “jedan zadatak da se ostane neprimetan, da ne narušava prirodu nego da bude dio prirode, kako bi se što više kamuflirao”.

Činjenica je da Džamonjin put prema onome kako spomenik treba da izgleda u konačnoj fazi, kao javno obeležje, kako zapravo treba da deluje na ljude, ide više direktnim, nesvesnim kanalima posmatrača. LJudi tek kasnije prepoznaju, u naknadnoj analizi dok razmišljaju šta su videli, razumeju, konačno sklapaju saznanje da je to spomenik nekoj specifičnoj ideologiji, ali da ona ipak nije primarna – prema osnovnim postulatima apstraktne umetnosti. To je onaj efekat koji tek kasnije nastane, posle rastumačenja značenja forme i njenog sadržaja što iz rada svakog umetnika proizlazi.

To je ona odlučujuća prednost koju je Dušan Džamonja pokazao u odnosu na vajare sa bivšeg jugoslovenskog prostora, one koji su radili javnu spomeničku plastiku, upisujući se na najuglednije mesto među njima. 

Jovan Despotović

 Treći program Radio Beograd, Beograd, 26. 11. 2004, Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 11. 12. 2004 s. 7