Muzej Stedelijk Ušću

Nizu izložbi posle 2001. godine koje su u našoj javnosti sa uspehom promenile sliku posrtanja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu tokom devedestih, od kojih ćemo se ovom prilikom podsetiti samo retrospektivnih prezentacija Dušana Otaševića i Raše Todosijevića, ’Rekonstruisane fikcije – poslednje futurističke izložbe’ Gorana Đorđevića, ’Konverzacije’ –  kompleksne izložbe sa ciljem uspostavljanja dijaloga umetnika iz bivših jugoslovenskih umetničkih republika, ’Jugoslovenskog umetničkog prostora 1900-1991’ – autorskog projekta nove postavke Muzeja savremene umetnosti profesora Jerka Denegrija, napokon, gostovanja slovenačke grupe IRWIN itd., pridodat je sada i izbor iz kolekcije jednog od najvećih i najuticajnijih muzeja u svetu moderne i savremene umetnosti – Stedelijka iz Amsterdama.

Uz sugestije Herta Imansea, glavnog  kustosa Stedelijka, Muzej na Ušću potpuno je ispunjen vrhunskim, ali još više, vanredno uticajnim radovima šezdeset umetnika koji su izbor iz njegovih mnogobrojnih i prebogatih stalnih fondova i kolekcija, a koji je uokviren godinama 1950. i 2000. Okolnost koja je išla na ruku vodećim stručnjacima našeg Muzeja bila je i ta da je Stedelijk trenutno zatvoren zbog obimne rekonstrukcije, stoga delimično izmešten u privremeni prostor da bi ipak zadržao makar minimalnu izlagačku delatnost, zapravo svoje odlučno prisustvo u živom muzejskom sistemu Evrope i sveta koji je upravo sada u velikoj muzeološkoj transformaciji i ekspanziji. Primat je trenutno preuzeo tek otvoreni, potpuno rekonstruisani Muzej moderne umetnosti u Njujorku, ali nesumljivo da će upravo njegov izgled i metodološke inovacije u izlagačkoj delatnosti predstavljati novi izazov za timove sadašnjih projektnih i programskih planera Stedelijka.

Od kada je otvoren 1895. godine, dakle sa napunjenih sto deset godina, Stedelijk je pokazivao živo interesovanje ne samo za lokalnu, amsterdamsku i holandsku likovnu delatnost, već i za inostrane stvaraoce, pre svega evropske, a uz poštovanje tradiocionalnih i klasičnih poetika neprekidno je bio okrenut i najsavremenijim kretanjima u ovoj vrsti stvaralaštva. Otuda se Stedelijk danas uzima kao primer muzeja koji je uspešno balansirao delikatan odnos između modernog, koje se proteglo od kraja osamnaestog veka i savremenog kada je prepoznavao aktuelne trenutke likovnih poetika. Otuda je ova amsterdamska kulturna institucija danas paradigmatični fenomen za jedinstvenu celinu koja se definiše kao kompleksni muzej – istovremeno i modernog i savremenog, i lokalnog i internacionalnog likovnog stvaralaštva.

I poput sličnih primera u Evropi i Americi, Stedelijk je prolazio kroz periode naglog uspona, ali i usporavanja u razvoju, adaptacijama, proširenjima i, što je najvažnije, adekvatnih i efektnih popunjavanja brojnih kolekcija. Od spretnosti direktora i vodećih kustosa Stedelijka tokom njegove istorije, ali i od sluha administrativnih i političkih vlasti grada Amsterdama, zavisio je ovaj tempo razvoja, no, ukupno uzevši, gledajući njegove zbirke i fondove danas, Stedelijk je primer muzejske institucije koja se spretno, znalački i ravnomerno razvija tokom proteklih stotinak godina.

Izbor koji je ekskluzivno za beogradsku prezentaciju načinio Imanse baziran je s jedne strene većinom na holandske autore i na primere poetika druge polovine dvadeset veka. No, ovaj presek kroz muzejske kolekcije proširen je delima autora iz drugih evropskih i američkih centara umetnosti kao i osobenim stilskim iskazima koji su hronološki prethodili, ali i nastavljali glavnu vremensku i estetičku matricu izložbe – osamdesete i devedesete godine prošlog veka. Rećju, ovakav izbor ima jasan kuratorski identitet, dakle kritičku i teorijsku utemeljenost u svesti o vrednostima i značenjima plastičkih tokova obuhvaćenog perioda. Posle dužeg vremena, beogradska publika ima prilike da vidi najbolje i najpoznatije primere likovnog stvaralaštva koji su ušli u sve preglede povesti umetnosti perioda visokog modernizma i savremenosti čime se amsterdamski muzej s pravom ponosi. Nije bez malog značaja u ovom osvrtu istači i činjenicu da su neka dela i autori u velikoj meri uticali na savremeno i moderno stravalaštvo na južnoslovenskim prostorima. Dakako tu su i primeri, poput video rada Marine Abramović ’Umetnost mora da bude lepa, umetnik mora da bude lep’ iz 1976. godine koji pokazuje kako je i jugoslovensko stvaralaštvo našlo mesta u najpoznatijim svetskim muzejskim zbirkama.

Vremenski najstariji rad u ovom izboru je slika Karela Apela ’Raznobojan život’ nastala 1951. godine, pripadnika grupe KoBrA (što je akronim za imena gradova Kopenhagen, Brisel i Amsterdam iz kojih članovi grupe potiču) koja je u evropskoj umetnosti nakon Drugog svetskog rata označila jednu novu, specifičnu vrstu socijalno i politički angažovanog stvaralaštva. Armanov asamblaž ’Nukleidi’ nastali 1964. deo su radikalnog postupka Novih realista okupljenih oko pariskog kritičara Pjera Restanija zasnovanih na istorijskim idejama Marsela Dušana u čijem su središtu bili gotovi predmeti uvedeni kreativnom voljom stvaralaca u samo polje umetnosti, ali i asmblaž ’Belo odelo’ Džima Dajna iz iste godine kao odjek Hepeninga Alena Kaproa preteče Performing-arta, nadalje evoluirani kroz poetiku Pop-arta, a ovde su dati kao primeri onih neophodnih spojnica sa zbivanjima u sedamdesetim godinama: Minimal-arta Donalda Džada, Lend-arta Valtera de Marije i Konceptualne umetnosti Vita Akončija.

Vrlo ubedljivu kolekciju, i na ovoj izložbi, čine monumentalne slike Georga Bazelica, Sandra Kie, Frančeska Klementea i Enca Kukija koji su svakako najrepezentativniji primeri različitih nacionalnih frakcija Transavangarde. Budući da su ovi autori najdirektnije uticali na obnovu slikarstva i u našim prostorima, neposredno sučeljavanje sa korifejima Postmodernizma prilika je da se još jednom uverimo ne samo u snagu Novog slikarstva u promenjenim uslovima osamdesetih godina, već i originalnosti i specifičnosti scene razvijene na lokalnim idiomima u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Skoplju praktično u istom trenutku.

Da ovo sasvim svedeno spominjanje jednog broja autora okončamo primerima radova koji stoje izvan glavnih tokova umetnosti krajem dvadesetog veka, poput Sindi Šerman, Brusa Njumana, Roberta Mapletorpa, Džilberta&Džordža ili Rebete Horn, koji su se izražavali u najrazličitijim medijima od fotografije do instalacija, a popunjavaju onu najneprijatniju prazninu koja je nastala tokom nasilnog prekida normalnog razvoja naše umetnosti i prezentacije svetskog stvaralaštva u poslednjoj deceniji prošlog veka usled poznatih događaja koji su teško pogodili, posebno domaću kulturu tog vremena. Sasvim je izvesno da će, poput svih ranijih primera, upravo ovakve prakse umetničkog delovanja podstaći i razviti kreativne potencijale koji su negde ipak ostali začaureni u ovdašnjim generacijama koje su se gotovo nezapaženo razvijale tokom poslednjih nekoliko godina.

I bez potrebe da nabrajamo sve umetničke, kulturne, civilizacijske koristi koje se mogu izvući iz jedne ovakve izložbene prezentacije, gostovanje Muzeja Stedelijk iz Amsterdama u Muzeju na Ušću ponovo upućuje na zaključak da je komunikacija sa svetom odlučni uslov da se sačuvaju i aktiviraju kreativni potencijali koji nesumljivo ovde čekaju svoj trenutak. Izložbe ovog ranga zasigurno će ih snažno isprovocirati.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 3. 12. 2004