‘Konverzacija’

Posle promene vodećih ličnosti u Muzeju savremen umetnosti, pre ssvega drirektora i Upravnog odbora, i sa vidnim nastojanjem da se stručni tim podmladi, i nakon jedne izložbe – cezure nakon godina sunovrata ove institucije od nacionalnog značaja, priređena je prva velika, pri tome i internacionalna izložba pod nazivom Konvezacija. Svesni nove uloge i potrebe da ovaj muzej vrate na mesto koje je imao u kulturnom sisitemu pređašnje Jugoslavije, novoformirani tim se s pavom odlučio da pokaže ne samo šta zna, mada i to, već i da pošalje jasan singnal javnosti kakve su mu programske i koncepcijske ambicije i ciljevi. U tom smislu ova izložba se može posmatrati i oceniti kao pogodak u centar postavljene mete.

U jednoj od tri uvodne tekstualneinterpretacije izložbe stoji zapisano: ¨Na prvi pogle, reč konverzacija (što je ovde naslov izložbe) uve imlicira komunikaciju. U opisima efekata umetničkih praksi komunikacija je poslednjih godina postala ¨čarobna¨ reč. Potencijalna komunikacijska moć umetnosti prihvaćena je kao jedini način ¨spašavanja¨ od nejasnosti, nepotrebnosti i opskurnosti, što su termini kojima najšira publika obično opisuje savremenu likovnu umetnost. Rezultat je to da se mit o komunikaciji u praksi koristi kao opravdanje za umetničke postupke koji se inače opiru ulaženja u pat(t)ernalizovane moduse. Svuda se slavi komunikacija, sve služi komunikaciranju, pa zašto bi se umetnost razlikovala? Umetnost se shvata kao smislena jedino ako je komunikativna. A mora biti komunikativna, čak i ako se opire komunikaciji.¨ Dakle, ovim navodom dat je osnovni ton ideji ove izložbe. Njeno gledanje u jednom delu jasnu potvrđuje ovu početnu premisu, ali neki od radova, uglavnom video i prostorne instalacije, upravo tu ideju na neobičan način potvrđuju – problematizujući je i dovodeći je u pitanje.

Izložba je naime okupila četrdesetak umetnika iz sadašnje i bivše Jugoslavije, Evrope, Afrike, Azije i Amerike. U ovom kratkom pregledu pomenućemo autore koji su na nas ostavili najjači utisak. To je pre svih rad Brede Beban ¨Nazovimo to ljubavlju¨ iz 2000. godine koji je realizovan kao video-zvučna instalacija. Dok se na ekranu vrti jedna prastara gramofonska ploča sa nostalgičnom muzikom (Breda, inače novosađanka, školovana u Zagrebu, danas živi i radi u Londonu) u čijoj se pozadini čuju motori bomardera koji su nadletali tokom 1999. njenu kuću u Londonu na polasku prema Jugoslaviji da izruče svoj smrtonosni i razorni teret. Drama opisna tim minimalnim i ne tako direktnim sredstvima, u onima koji su imali prilike da žive u našem ambijentu tokom bombardovanja ima punog misla i efekta. Tročlana moskovska grupa AES prikazala je kompjuterske printove na platnu sa prizorima iz jedne baletske škole na kojima su deca samo u donjem belom rublju koja se nalaze u jednoj prekrasnoj, ogromnoj, imperijalnoj neobaroknoj sali sa napadnim ukrasnim pozlatama. Na tom kontrastu, koji dakako uključuje i visok stepen erotičnosti, između nagosti, beline, nevinosti i spontanosti dece u odnosu na ambijent u kome se nalaze koji je potpuno drugašijih, ne samo estetičkih već i semantičkih karakteristika, izvodi se priča o dubinskim suprotnostima između tradicije i senzibiliteta novog vremena, u spoju nespojivog, u pokušaju da se nađe moguća formula u jednom specifičnom tranzicionom modelu. Beograđanin Uroš Đurić izložio je novi rad iz ciklusa ¨Populistički projekat¨ – kolorprint na kome se on slikao u dresu i sa timom Sturm iz Graca. Namera mu je da ukaže na najočiglednije i najprisutnije vidove emanacije domaće kič-kulture u devedesetim godinama. Masovna zabava, a u njoj sport ima istaknuto mesto, vrlo često je bila sredstvo masovne manipulacije, uglavnom zasnovane na čistim ideološkim i političkim premisama. Takođe na printu, u jednom triptihu, beogradski parižanim Mihailo Milunović se sarkastično igra na temu novokomponovanih ¨predsednika¨- ma čega. Njegova poza, grimasa, pokret, stav za jarko crvenom govornicom postavljenom na nekom mostu ukazuje na svu obesmišljenost jednog, dakako odgovornog posla kada se on shvati i demonstrira na neadekvatan način (toliko puta primenjivan u nedavnoj prošlosti, ali i danas u nekim slučajevima). Skopljanac Oliver Musović ide za (re)interpretacijama kultura (u ovom slučaju muslimanske) sa namerom da u multietičnosti i multukonfesionalnosti postavi jedan od najvažnijih temelja nove civilizacije koja se izgrađuje na globalnom planu.

Ova izložba, upravo direktna koverzacija sa svetom postigla je cilj. Pokrenula je nove gledaoce, uglavnom mlađe generacije da se potpuno oslobode limita i frustracija nametnitih tokom dugih godina izopštenosti od sveta i spoljnje civilizacije. Da, upravo nam je potrebna nova konverzacija – ne samo sa nama samima jer i tu ima puno toga da se razjasni, već ponajpre sa svetom koji je u jednom trenutku, s razlogom, prestao da nas razume, a naravno, posledično tome i mi njega. Ako želimo, a to je nesumljivo naše životno pitanje, da se i međusobno i sa svetom razumemo, jedan od neophodnih uslova je upravo uspostavljanje novog vida komunikacije. Izložba sa tim nazivom direktno upire u taj problem i cilj.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 5. 12. 2004