Umetnička angažovanost devedesetih

U Beogradu je 13. maja (na sam dan Državne bezbednosti, relikta bivšeg režima) zakazano suđenje Miroslavu Nenetu Popoviću pod optužbom da je “ometao pripadnike policije u vršenju poslova bezbednosti”, time što ih je navodno vređao i pružao otpor dok je 25. juna 1997. godine ispred gradske skupštine izvodio svoj performans 88 jaja za novu opozicionu vlast.

Razlozi da Javni tužilac inicira krivični postupak protiv jednog mladog umetnika tumače se na različite načine. Ukazuje se, na primer, da je vlast stisnutih zuba trpela njegove ranije ulične akcije od famoznog FaluSerbija do Rekvijema za Srbiju i mada je i tada bivao hapšen, režimu se tek sada ukazala zgodna prilika da pokrene krivični postupak protiv Popovića baš zbog performansa uperenog protiv vlasti nastale nakon zimskih građanskih i studentskih protesta 1996-97. godine.

 S druge strane, posle svih jugoslovenskih ratova, razaranja, “humanih i nehumanih” preseljavanja i narodnih seoba, istovremene restauracije (stvarnog ili lažnog) komunizma i fašizma koje je tako uspešno Miloševićev režim prouzročio, falile su još policijske zabrane umetničkih radova i utamničenje stvaralaca da bi se upotpunila slika aktuelne jugoslovenske diktature. 

Nova solidarnost 

U svakom slučaju, ovaj krivični postupak u kome je Nunetu Popoviću zaprećena zatvorska kazna od 6 meseci do 3 godine treba da zastraši građanstvo nakon njihovog individualnog i kolektivnog (samo)oslobađanja od straha tokom poslednje velike pobune protiv režima Slobodana Miloševića. Brojni ugledni jugoslovenski intelektualaci i umetnici već su izrazili solidarnost sa Popovićem od Bogdana Bogdanovića, Mirjane Miočinović i Radomira Damnjanovića Damnjana do Miroslava Mandića, Vojislava Despotova, Andreja Tišme te članova “Književnog novosadskog kruga” Slavka Bogdanovića, Vladimira Kopicla, Balinta Sombatija, Arpada Vicka, Dubravke Đurić, Ota Tolnaija, Pala Bendera, Miška Šuvakovića i dr.

Ovakav promptni, individualni i autorizovani protest pokrenut zbog najavljenog progona Nuneta Popovića stoji naspram takođe blagovremene, ali masovne i anonimne pobune građana protiv jednog despotskog režima koji je, sem što je anahron u evropskim okvirima na kraju veka, takođe u nanerama zloćudan prema svojim najangažovanijim pojedinicima koji su očigledno spremni da se na različite načine pa i za veliku ceni od njega konačnu odmetnu. Iskazana najnovija brza solidarnost zbog represije prema jednom umetniku znak je promenjenog vremena u kome žive neki zaista živi građani ne ustručavajući se da na sebe prime sankcije zbog danas najvećeg greha – vlastite oslobođenosti od straha. Po sociološkoj kauzalnost, njihov nekadašnji strah u drugačijim uslovima prenosi se na vladajuće slojeve i institucije režima.         

Deestetizacija zaklanog naroda 

Srpska likovna umetnost ima značajnu tradiciju angažovanog stvaralaštva. a među prvima ostao je zabeležen provokativni umetnički (i politički) nastup Mirka Kujačića kada je 1932. uz svoje slike na zid Umetničkog paviljona na Kalemegdanu zakucao i jednu radničku cokulu uokvirenu dekorativnim ramom. Smisao takvog čina nalazio se u svesnom vre|anju ukusa tadašnje građanske klase, ali je sadržao i direktnu klasnu poruku. Poslednjih decenija poznog modernizma javnost se povremeno suočavala sa provokativnim likovnim stvaralaštvom poput Kritičke nove figuracije, Slikartsva surovosti, Crnog talasa ili Slikarstva prizora Miće Popovića. Ovakvi slučajevi u našoj kulturi nastajali su očigledno u specifičnim, ideološki kritičnim i politički nestabilnim vremenima. Naročito su devedesete donele niz otvoreno angažovanih ekspresija na domaćoj sceni, a najvažniji fenomeni registrovani su u knjizi Art in Jugoslavija 1992‑1995, te na nekoliko problemskih izložbi sa temom socijalnog kriticizma poput Ubistvo 1, Pertej, Asocijalno osiguranje ili netom u otvorene Prestupničke forme, kao i u radu umetnika nekoliko generacija: od Balinta Sombatija, Raše Todosijevića, ili Milete Prodanovića i Đileta Markovića do Nenada Rackovića, te grupa Škart, Led‑art i dr. što je sve u domenu temeljne destrukcije dominantne estetike kiča, šunda, turbostila nove elite jednog zaklanog naroda.

U ovom nizu umetničkih pojava koje se danas aktivno bave društvenim, ideološkim ili političkim kriticizmom stoji i radikalna grupa Magnet koja je u novije vreme najotvorenije identifikovala neke od činilaca zatvorenog društva koji dominiraju i koji fatalno određuje sudbinu kulture i umetnosti, dakako uz sve ostale oblasti socijalnog i ekonomskog života, koji se pod najočiglednijom prinudom ovde vodi. Grupa je osnovana 1993. godine u Beogradu u Književnoj akademiji “Tradicija avangarde” a jezgro čine studenti književnosti Miroslav Nune Popović, Jelena Marjanov i Ivan Pravdić.

          Već prvi javni nastup 1996. godine pokazao je smer njihovog delovanja. Taj početak serije javnih protestnih radova pod opštom odrednicom street‑art (ulična umetnost) označio je visoki stepen Magnetovog provokativnog akcionizma koji istovremeno ukazuje i na jedan izrazito složeni umetnički sadržaj sačinjen od ideoloških, etičkih i estetičkih komponenti na način i po intenzitetu nezabeležen u jugoslovenskoj novijoj vizuelnoj produkciji. Njihovi ulično-pozorišni performansi bili su manifestacije žestokog otpora devedesetih prema zatečenom kulturnom i umetničkom stanju jednog društva lišenog  pozitivne oficijelne idejnosti u vremenu neposredno nakon jugoslovenskih ratova i opšteg embarga svetske zajednice.

Nasuprot te Popovićeve progresivne, dakle u osnovi one ideje koje su karakteristične za aktuelne evropske mladalačke umetničke (i društvene) pokrete stoji zvanična kultura ideologije nastale u akademskim kabinetima i ateljeima koja se prolila ulicama uzrokujući jednu nakaznu socijal‑nacionalističku koaliciju koja je danas vladajuća. 

Oslobađanje od straha 

Svojim radom ovaj mladi umetnik najžešće kritikuje i najglasnije skreće pažnju na političku i idejnu zapuštenost te na katastrofalne učinke opšte duhovne pustoši devedestih u najnovijoj Jugoslaviji čime je pokazao kako se nalazi izravno na tragu tradicionalnih avangardnih pokreta XX veka – od dadaizma preko “ruskog umetničkog eksperimenta” ranih revolucionarnih godina do hepeninga i performansa kasnog modernizma koji su imali isti cilj: menjanje (poboljšavanje i podizanje na viši stupanj) opšte etičke i estetičke svesti društva.

Nune Popović primenjuje poznatu formu javne (ulične) protestne aktivnosti koja se danas uobičajeno naziva performans i koja objedinjava iskustva vizuelnih umetnosti, pozorišta i literature. S druge strane, njegov rad ima i tu, upravo u ovom vremenu, izuzetno važnu osobinu da se kritički odnosi prema nekim dominantnim fenomenima koji oblikuju izgled i određuju način funkcionisanja osetljivih oblasti jugoslovenskog društva kakvo je i umetničko stvaralaštvo. U aktivnom, moglo bi se reći čak i agresivnom spoju naznačenih elemenata – estetičkom i etičkom, nalazi se bitno svojstvo umetničkog rada Nuneta Popovića. Nagoveštena represija prema njemu znači da je usmerena baš tamo gde joj nije mesto – u oblasti intelektualnih i umetničkih sloboda.

Iako tek na početku umetničke delatnosti Miroslav Nune Popović je potpuno svestan neumoljivosti istorijskih lekcija: prolazni su zastupnici tupe sile vlasti a dela slobodnih, ili tek oslobođenih straha, postaju putokazi dolazećima. I to je možda njegova najznačajnija poruka onima koji su ostali pribrani.

Jovan Despotović

Republika, Beograd, br. 189, 16-31.V 1998, s. 8