Kultura vlasti / 2

Realni analitičari tvrde da tek danas nidokakvog kompromisa sa Slobodanom Miloševićem na unutrašnjopolitičkom planu po bilo kom pitanju ne može doći jer bi to označilo prvi znak njegove političke slabosti i – početak njegovog silaska sa političke scene. A tip autokratske vlasti koji on praktikuje još od vremena “Osme sednice” ukazuje da ni deobe ni predaje vlasti oponentima ili, još gore, protivnicima ne može biti.

Ukoliko Miloševićev politički autizam eskalira, što je od mogućih opcija najizvesnije, aktiviraće se alternativa još jednog rata – ovog puta u samoj Srbiji – bilo među samim građanima koji podržavaju režim ili su njegovi ogorčeni protivnici bilo sa kosovskim Albancima koji su već (pre)dugo vremena u stanju latentnog protesta a sada u začetku oružane pobune bilo u novom kriznom području – u Crnoj  Gori koja je, poput ex-jugoslovenskih republika, izgleda ozbiljno krenula putem stvarnih političih reformi.

Za pravo ovakvim procenama daje i sama Miloševićava supruga Mira Marković koja se ponaša na način veoma sličan verskim fanaticima koje nikakva životna realnost ne može odvratiti od uverenja u siguran epilog: zagrobno suočenje sa Bogom. Ona naime, uprkos svim istorijskim činjenicama kao i procesima koji se nezaustavljivo odvijaju u postkomunističkim zemljama nepokolebljivo veruje u sasvim izvesnu komunističku budućnost sveta, pa u skladu sa takvim uverenjem fanatično, uz sva politička i nepolitička sredstva, podržava totalno anahronu, lažnokomunističku ideologiji režima svoga muža. Njene “Dnevničke beleške” u “Bazaru” (a koje se u poslednje vreme ne bez razloga nazivaju “Bolničke beleške”) već odavno su postale svojevsna najava događaja koji u temelju potresaju i sadašnju Jugoslaviju. 

Poredak familijarne vlasti 

Dakle, u takvoj političkoj atmosferi koja je sada preovlađujuća, zanimljivo je opservirati specifični društveni milje u kome deluju srpski intelektualci, umetnici i ostale javne ličnosti. Pri tome, stalno treba imati na umu da se u svakoj vrsti totalitarizama, a otvorenu varijantu levog reprezentuje aktuelni jugoslovenski režim, sve oblasti društvenog života (računajući i obrazovanje, nauku, kulturu, umetnost i sl.) ili potpuno kontrološu ili se toliki institucionalni uticaj vrši da je teško razlučiti opravdanost (državnog) ispoljavanja interesa neke zajednice od ličnog, autarhičnog diktata vladaoca. Stojan Cerović je imenovao način vladanja u Srbiji tokom devedesetih godina nazivajući taj fenomen – Familija. Stožer porodice je bračni par diktatora, a oko njega se granaju manje familije koje čine njihovi lični predsednici (jugoslovenskih država, skupština, vlada, sudova, tužilaštava), ministri i ambasadori, sve do šefova nekih – pa i opozicionih partija, rektora, dekana i profesora univerziteta, direktora, urednika i novinara TV i radio stanica, štampe, upravnika vodećih kulturnih institucija itd. Ako je ovo tačno, a opšte je mišljenje da jeste, lakše se prepoznaju i shvataju procesi koji su ovih godina temeljno razarali srpsku kulturu i umetnost. Totalna dominacija neukusa, kiča, šunda i to ne samo u žutoj štampi i na komercijalnim (privatnim) televizijama, već i u tzv. ozbiljnim dnevnim i nedeljnim novinama te na glavnim državnim i trabantskim televizijama – naravno da nije nimalo slučajna.

Ovde se mnogi pitaju da li je iko tokom proteklih godina video vladalački par u nekom pozorištu, na operskoj predstavi ili koncertu ozbiljne muzike, u galeriji ili muzeju na kakvoj umetničkoj izložbi? Odgovor, doista pouzdan, brzo se dobija: naravno da nije! Sa izuzetkom, jedinim – koji ogoljava ovo pravilo, njihove pojave na jednoj bogataškoj zabavi (dakako zatvorenoj za javnost) priređenoj u Narodnom pozorištu kada su deca tiranovih ličnih bankara (famozni i prevrtljivi Karići) bila neukusno promovisana na priredbi organizovanoj tobože u dobrotvorne svrhe. Ne mora obavezno da znači da se nedostatak ukusa kod vladalaca posledično prenosi na podanike. Ali ako su oni po razumevanju ciljeva vlasti istovremeno i  tirani, onda njihov pogled na svet, uz to i estetički nazori, ma kakvi da su, postaju najpre poželjni, a potom i obavezni prvo za užu, zatim i za širu familiju, najzad,  oni se prenose kroz institucije sistema kulture i umetnosti te medije koje kontrolišu članovi porodice – i na samo pučanstvo. 

Sindrom kelnera i sobarica 

Današnji status aktuelnih režimskih političara koji opserviraju Miloševićeve ukupne potrebe sasvim je blizak jednoj profesiji – posluzi, čiji je isključivi zadatak da izvršavaju izričite gazdine naloge. Pripadnici takvih zanimanja se u svakidažnjem životu nazivaju kelneri i sobarice a njima ponajviše sliče svi sadašnji predsednikovi ljudi – njegovi lični stručnjaci-savetnici sa nekada časnim zvanjima: akademika, doktora nauka, profesora univerziteta itd, kao i profesijama  pravnika, ekonomista, novinara…

Bivalo je nekada u totalitarnim režimima, čak i kod nas, autonomnih ličnosti sa moralnim i profesionalnim integritetom koji su znali i umeli da se prema svakovrsnim apetitima i nerazumnim zahtevima vladalaca postave na častan način i tako spasu – ne samo vlastiti obraz, već i ugled društvenog staleža kome pripadaju.  Brojni su primeri koji potvrđuju čvrstinu nekog profesionalnog stanovišta ispred gole sile vlasti kojoj državnici Miloševićevog kova počesto umeju da pribegnu.  Sudije su, nekada, umele i istovremeno imale hrabrost da presuđuju i na štetu ličnosti sa samog vrha društvene ili državne piramide. U jedno takvo iskušenje bio je svojevremeno doveden i kralj Aleksandar kome je nadležni sudija naložio izvršenje rešenja u korist nekog seljaka – komšije koji ga je tužio zbog uzurpacije privatnog poseda.

Ipak, ne treba biti naivan i na analogni način gledati na mesto pravosuđa u (lažno)komunističkim diktaturama. Na njih se ponajbolje može odnosti svojevremena čuvena Titova preporuka sudijama da se ne drže zakona “kao pijan plota”. I tako je zapravo i bilo presuđivano u njegovom političkom poretku: u osetljivim političkim slučajevima, ili onima koji su mogli dovesti u pitanje javni prestiž njegovih partizanskih kadrova, sudovi su isključivo donosili onakva rešenja “u ime naroda” kakva su se prethodno dogovorila u partijskim komitetima.

Kako je potpuno jasno Miloševićev politički režim proglasio opšti “kontinuitet” – od ideološkog do državnog i imovinskog tako su u njega aplicirane i sve najgore karakteristike pravosudnog totalitarnog sistema. S tom značajnom razlikom da je pravosuđe u odnosu na političku vlast dovedeno u još nepovoljniji položaj. Najnovija faza zaoštravanja odnosa sa Crnom Gorom i preko saveznog pravosuđa koje je pod direktnom kontrolom Miloševića ovo besramno potvrđuje. Pojedine viđenije sudije (po mestima koja zauzimaju u našem pravosuđu, na primer, predsednik Vrhovnog suda, a ne po moralnim stavovima)  nimalo se ne libe da igraju isključivo ulogu pravnika-kelnera Miloševićevim ukupnim političkim i državničkim apetitima konačno razarajući sistem u kome sami deluju. Tom društvu odnedavno se pridružio i savesni javni tužilac potpuno se stavljajući na starnu Miloševićevih politički interesa u sukobu sa crnogorskim reformistima.

A ponašanje njegovih partijskih drugova i koalicionih saveznika (računajući odavno [ešeljevu, a odskora i Draškovićevu stranku) još je upečatljivije. Kako se menjalo raspoloženje diktatora tako su se njegove političke perjanice – sve same nepopravljive moralne nakaze, utrkivale da što pre i što bolje izraze novoproglašeno opšte stanovište. Među njima su dakako i ličnosti sa nekada ozbiljnim akademskim i naučnim te profesionalnim zvanjima. Ništa od toga ih, međutim nije moglo odvratiti od bolesne potrebe da se vladaocu dodvore brzom promenom vlastitog mišljenja time potvrđujući time ispravnost i njegove promene mišljenja, kad god se to od njih očekivalo. [ta  više, da se istovremeno prave da su zaboravili šta su prethodno radili, mislili i govorili. I tu se ne zna ko je imao nečasniju ulogu – da li lideri pomenutih stranaka i profesionalni političari koji direktno zavise od (zlo)volje tiranina ili onolika sila naših akademika, ministara, sudija, urednika u masmedijima – čak i lekara (što je do sada nezabeležen fenomen itd). 

Vreme kulturnih prebega 

Odavno se nije dogodilo ovako brzo i masovno premeštanje većine naših tzv. kulturnih radnika iz konformističke pozicije ideološkog nezameranja ili apologetike vladajućeg režima u jedan novi vid naknadnog opozicionog aktivizma. Moralo bi se odmah istaći i to da je opšta etička norma koja je uzrokovala ovu neobičnu situaciju bila uspostavljena kao (ne)propisana obaveza još u vreme dolaska komunističke partije na vlast u Jugoslaviji sa pobedničkim pokretom Titovih partizana nakon Drugog svetskog rata. Takav, za ozbiljne intelektualce i umetnike, moralno problematičan i kompromitujući odnos prema javnosti ili manje obrazovanoj populaciji građana koji žive u istom političkom i socijalnom miljeu, neprekidno je negovan kao oblik – za novouspostavljeni boljševički režim – očekivanog ali i poželjnog ponašanja sve do danas. Jedino se povremeno menjao intenzitet primene tog pravila na šta su uticali brojni i vrlo različiti faktori u zavisnosti od trenutne unutrašnje političke situacije ili međunarodnog rejtinga Tita i njegovog poretka.

Logika i potreba svakog totalitarnog režima je potpuna kontrola svih oblasti društvenog života od ekonomije i privrede sve do onih najsofisticiranijih koji direktno formiraju njegov javni imidž u čemu ponajviše učestvuju upravo kultura i umetničko stvaralaštvo. Titov posleratni pokret je to dobro znao i  veoma mnogo je polagao na građenje predstave o vlastitom režimu te stoga nije čudo da su vrhunski umetnici i intelektualci – poslušni, kooperativni, ideološki neutralni ili članovi partije – veoma udobno živeli sa najvećim privilegijama koje su tada isključivo pripadale političkoj i vojnoj eliti. Cena takvog društvenog položaja, koja se obavezno morala platiti, bila je potpuno odsustvo kritičkog razmatranja negativnih procesa koji su se u svakoj državi, pa i u jugoslovenskoj, prirodno pojavljivali.

Ova vrlo određena i nedvosmislena poruka koja nije predviđala izuzetke, postala je trajno dobro u tom društvenom sloju, a danas je ona razumljiva svakome kome ima nameru da napravi karijeru u bilo kojoj oblasti.

Podela poslova 

Miloševićev isto tako totalitarni režim najzad je dobio priliku da pokaže svoje pravo lice netolerantnog stava prema drugačijem ili suprotnom političkom mišljenju radikalizovao je i pristup  prema problemima ostvarivanja umetničkih sloboda. Afere koje su jedna za drugom potresale srpsku kulturu tokom devedesetih godina (na primer, smene direktora mnogih pa i najvećih umetničkih institucija poput Narodnog pozorišta, Muzeja savremene umetnosti, Beogradskog dramskog pozorišta itd. a sada se priprema da na zatvorsku kaznu pošalje vođu radikalne umetničke grupe “Magnet” Nuneta Popovića zbog javnih performansa u kojima je oštro kritikovao negativne društvene tendencije za koje su odgovorni političari od samog Miloševića do novih lokalnih vlasti) svakome su jasno pokazale šta režim stvarno misli o ovim društvenim poslovima.

Jedna neformalna podela poslova kao da je tada načinjena među dvojkom tirana: predsednik Milošević se uzeo baviti međunarodnim položajem države, privredom i ekonomijom a njegov ideološki mentor i vođa jugoslovenskih (neo)komunista Mira Marković preuzela je brigu o obrazovanju, kulturi, umetnosti… Ovaj skladni par je u svojim rukama prikupio praktično svu vlast komunicirajući sa podanicima isključivo preko svojih direktora, upravnika, umetnika, novinara i svih ostalih članova uže i šire familije – kelnera i sobarica njihovog ličnog režima.

Otpor ovakvom stanju biće sigurno dugotrajan i tažak. Na njegovo čelo moraju stati upravo autonomne ličnosti spremne da se odupruiskučenjima oportunizma, konformizma i karijerizma. Kako su  mnogi među tim potencijalnim liderima nove, reformisane Jugoslavije, njene kulture i umetnosti na različite načine odgovorni za sadašnje stanje moraće se najpre nedvosmisleno pokazati znaci njihovog vlastitog i istinskog preobražaja. Tačno je da temeljno moralno očišćenje mora započeti od onih koji su ili sami najviše zagađeni ili su dali najznačajniji doprinos tolikom zagađivanju. Tačno je i to da svako ima prava da uvidi kako je nekada bio u zabludi i da promeni mišljenje. Ali je tačno i to da nikako nije dovoljno da se njihova, u udobnim kabinetima i ateljeima sročena saopštenja samo pročitaju i da samo  na taj način pokušaju da skinu ljagu sa sebe i svojih profesija. Dokazi o istinskoj promeni moraju biti jasno izneti.

Jovan Despotović

Republika, Beograd, br. 192-193, 1-31. 8. 1998, s. 39-40