Dosije – Požarevac, maja 2000.

Svi su izgledi da se i uonako prepunoj jugoslovenskoj političkoj čaši dodaju poslednje kapi koje će je napokon preliti. Zbog jednog sasvim slučajnog događaja koji se 2. maja odigrao ispred požarevačkog kafea “Pasaz” kada je obezbeđenje diskoteke “Madona” (vlasnika Marka Milosevića, sina predsednika SRJ Slobodana Milosevića) pretuko aktiviste “Otpora” Momčila Veljkovića i Radojka Lukovića kao i Nebojšu Sokolovića advokata zato što su pokušali da zaštite Dragana Milovanovića, koga je ista grupa maltretirala i tukla u prolazu pomenutog kafea terajuci ga da napusti “Otpor” i potpiše pristupnicu za SPS. Milovanović je već ranije prijavio policiji da ga pomenuta grupa duže vreme maltretira. Oni su kasnije identifikovani kao “bliski prijatelji Marka Milosevića”: Bojan Tadić, Milan Bojić, Zoran Ivanović i Miloš Lazić.

U prebijanju najteže je prošao Radojko Luković sa zadobijenim povredama lobanje i teškim povredama oba oka, obe arkade i vilice, ali je uspeo da jednom od napadača (“Laziću starijem”) otme pistolj koji je ovaj izvadio iz džepa te da uzvrati nekoliko udaraca što je bilo dovoljno da bude optužen za “pokušaj ubistva člana JUL-a” kako je ova organizacija odmah saopštila, iako tom prilikom nije došlo do pucnjave kako su potvrdili mnogobrojni očevici. Sam Marko Milosević je došao na sam kraju tuče i povikao: “Pobijte govna! [ta oni hoće?”

Hitna pomoć je sve pretučene (sem Milovanovića koji je uspeo da pobegne) odvela u požarevčku bolnicu. SUP Požarevca je odmah saopštio da je oko 22h priveden Momčilo Veljković a Nebojša Sokolović oko ponoci, kao i da je određen pritvor za Radojka Lukovića zbog pokušaja ubistva Saše i Milana Lazića. “Navedena lica našoj službi su poznata kao lica sklona delikventnom ponašanju” navodi se u policijskom saopštenju dok je “Politika” nekoliko dana kasnije objavila tobožnje kliničke, psihijatrijske nalaze (uglavnom “seksulanih delikata”) pretučenih lica.

Sutradan, 3. maja Luković je zbog teških povreda oko 22h prevezen u Urgentni centar u Beograd uz policijsku pratnju. U Urgentnom centru potvrđeno je da je Lukoviću slomljen nos i da ima povrede glave. Istog dana oglašava se i Ivan Marković, savezni ministar za telekomunikacije i sekretar Direkcije JUL-a sa optužbom da je SPO naručio i organizovao napad aktivista “Otpora” na članove JUL-a u Požarevcu, kao i za pokušaj ubistva 19-godisnjeg Milana Lazića i napada na njegovog brata Sašu. Marković je rekao da JUL “neće trpeti i tolerisati napade na svoje članove i da će se JUL braniti svim zakonom utvrđenim sredstvima”. On je optužio Vuka Draškovića i TV studio B za zamenu teza i za iznošenje lažnih vesti da su “neki telohranitelji prebili nekoga. Zbog toga će Studio B biti tužen i po Zakonu o informisanju odgovarati, ne zato što politički različito misli od nas nego zato što lažu.” Ova pretnja (upravo prejudiciranje krivice) je i sprovedena te su Studio B i njen direktor u jednom danu tri puta kažnjeni po različitim prijavama zbog “lažnog informisanja”.

Tokom večeri istog dana, prostorije beogradske centrale “Otpora” posetili su Zoran Đinđic, Goran Svilanović, Milan St. Protić, Velimir Ilić, Vladan Batić, Dragan Milovanović, Vuk Obradović, Žarko Korać, Nebojša Čović, advokati, brojni aktivisti za ljudska prava u Jugoslaviji i novinari pružajući im podršku. U toku noći nije se moglo ništa saznati o zdravstvenom stanju Radojka Lukovića niti gde se on nalazi, jer je u jednom trenutku bio prebačen u Centralni zatvor, ali pošto mu je pozlilo, bio je vraćen u Urgentni centar.

Direktor Urgentnog centra dr. Vladimir Đukić izjavio je da je “narodski rečeno”, povređenom Lukiću samo slomljen nos. Takođe je najavio da će podneti tužbu protiv Studija B zbog neistinog informisanja da lekari Urgentnog centra Lukoviću nisu pružili adekvatni medicinski tretman.

Istog dana i predstavnici kancelarije Visokog komesarijata za ljudska prava UN u Jugoslaviji pokušali su da u Kliničkom centru pronađu Radojka Lukovića. Na portirnicama Urgentnog centra, Kliničkog centra, Klinike za hirurgiju uha, grla i nosa, Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju i Klinike za mikrohirurgiju predstavnicima Kancelarije rečeno je da kod njih nije primljen pacijent sa imenom Radojko Luković. Neslužbeno se moglo samo saznati da je Radivoj Luković 3. maja snimljen na maksilofacijalnoj hirurgiji posle čega je prebačen u Centralni zatvor, ali da je zbog pogoršanja zdravstvenog stanja vraćen u Klinićki centar, te da se on nalazi na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju najverovatnije pod drugim imenom.

Zbog održavanja dva mitinga – jednog koji su prijavile demokratske stranke zbog prebijanja i hapšenja Momčila Veljkovića, Radojka Lukovića i Nebojše Sokolovića, kao i proslave 9. maja, Dana pobede nad fašizmom koji nije prema propisima prijavljen a koji je opštinski odbor SPS-a nabrzinu sazvao u poslednjem trenutku kao odgovor na proteste opozicije, i koji su trebali da se održe na istom mestu – glavnom gradskom trgu praktično u isto vreme – jedan u 14 a drugi u 15 časova, Požarevac je tog dana postao “zatvoreni grad”. Jake policijske snage potpuno su iz svih pravaca i na nekoliko mesta potpuno blokirale sve prilaze. Na 10. kilometru od Beograda blokadu su takođe načinili i aktivisti Demokratske tranke koji su preprečili sve tri trake puta ka Nišu, zbog toga što policija nije dozvolila da se oni upute na proteste u Požarevac, tako da se ubrzo napravila ogromna kolona vozila. Kasnije je ova blokada ipak bila selektivna jer je za demokrate politički kontraproduktivno bilo da na putu zadržavaju kola sa bebama i malom decom, pa i misije novinara i diplomatskih posmatrača. Posle dvadesetak minuta pojavila se interventna brigada policije čiji je komandir zatražio od organizatora deblokadu puta a kako oni to nisu hteli da učine, policija ih je primenom “blage sile” pomerila u stranu.

Za to vreme na glavnom trgu pred dvadesetak građana koji su nosili nekoliko postera predsednika republike i socijalisticke partije ispred bine i još pedesetak koji su stajali sa strane, već je tekao program,. Ubrzo je iz pobočne ulice počela da se formira jedna grupa demonstranata uglavnom sa obelezijima “Otpora” i sa nekoliko stranačkih zastava (SPO, DS, Narodne radikalne stranke, Pokreta za Srbiju) koja je narasla na oko 300 učesnika. Iako je njihovo obezbeđenje pokušavalo da ih zadrži na dovoljnoj udaljenosti od mesta gde se održava program, oni su se ipak korak-po-korak približavali tako da se nasuprot njima pojavila i poveća grupa mladića u majcama sa oznakama socijalisticke partije, a koji su sudeći prema reakcijama ljudi koji su  protestovali, očigledno bili propadnici policije. Programom obelezavanja 9. maja (“kontramitinga”) rukovodio je funkcioner SPS-a Uroš [uvaković koji je bio u neposrednoj vezi sa organizatorima.

Stranaca nije bilo jer, s jedne strane ni njima nije bio dozvoljen dolazak u Požarevac dok je dvoje holandskih novinara koji su dan ranije došli u jedan požarevački hotel i bili uredno prijavljeni, u toku noći uz policijsku pratnju sprovedeni u Beograd.

U jednom trenutku umalo da je došlo do neposrednog dodira dve grupe, no na sreću sukob sa krajnje neizvesnim ishodom i posledicama bio je izbegnut. Noć ranije u Žabare (tridesetak kilometara od Požarevca) u policijsku stanicu internirana su Bojan Tončić i … novinari “Danasa” najpre pod izgovorom “utvrđivanja identiteta” a kasnije “zbog toga što su bili u društvu lica koje je optuženo za vršenje krivičnog dela”, u stvari sa bratom Momčila Veljkovića, takođe novinarem uhapšenim u isto vreme i zatvorenim u policijsku stanicu u Malom Crniću. Nadležni komandiri nisu bili ovlašćeni da puste novinare, već se odobrenje za to moralo dobiti u Požarevcu u kome takođe nije bilo ovlašćenih lica. Napokon, nakon interesovanja kancelarije Visokog komesarijata za ljudska prava pušteno je sve troje novinara.

 Jovan Despotović i Nastasja Radović

Republika, Beograd, 2000