Umetnost u raljama dnevne politke

Levi revolucionarizam u Srbiji ponovo je u punom zamahu. Pod “revolucionarnim mačem” predstojećeg antiterorističkog zakona, koga se, kažu predlagači, ne mora niko plašiti koji ne smera terorističku aktivnost, s jednom sitnicom – problem je u tome što se za terorističku aktivnost može uzeti svaka legalna akcija usmerena prema promeni postojećeg režima, tj, vlasti koja se, kako njeni mediji neprestano trube, nesumljivo dokazala u uspešnoj odbrani i još uspešnijoj izgradnji, pa kome će onda smeti da padne na pamet, uzimajući te činjenice u obzir, da traži promenu tako uspešne narodne vlasti. Zanimljivo je da smo imali prilike da tekst tog zakona (koji je u međuvremenu poslat “na doradu”) pročitamo u štampi te da iz njega vidimo da svaka aktivnost državnih organa može biti proglašena državnom tajnom pa stoga ne podleže nikakvim zvaničnim niti javnim objašnjenjima i tumačenjima – bezmalo treba očekovati da se iz tih procesa isključe i advokati, jer, pobogu, zna se već iz prethodne slične revolucionarne prakse, šta će narod misliti o onima koji se odvaže da “brane” teroriste) dok je najnovija promena Ustava SRJ doneta “natajno”, bez prethodnog objavljivanja, kojom je predsedniku, pored ostalog, praktično data doživotna mogušnost vladanja. Ovaj redosled poteza: promena Ustava o kojoj niko nije znao i javno objavljivanje antiterorističkog zakona (koji još nije donet) samo upućuje na zaključaj na šta je sve zapravo postojeći režim spreman ne bi li se beskrajno održao na vlasti.

Predlog novog, pored postojećeg Zakona o terorizmu u stvari predstavlja uvođenje na mala vrata najoštrije represije protiv delovanja svake organizovane, pa i individualne aktivnosti, usmerene prema promeni postojećeg totalitarizam, koji će se dakako, po prirodi stvari, neminovno odraziti i na kulturu i umetničko stvaralaštvo. Otuda bi se taj zakon mogao slobodno zvati i zakonom protiv opozicionih stranaka i organizacija te kritički nastrojenih pojedinaca, među kojima su dakako i umetnici, a primere njegove primene već vidimo u aktuelnoj pravosudnoj praksi (u Valjevu, Požarevcu, Nišu, Zaječaru i drugde, kada ne samo da se sudilo i presuđivalo političkim aktivistima već i umetnicima za njihov stvaralački rad.). Treba očekovati uobičajenu floskulu da će taj zakon biti sačinjen prema svetskim standardima u toj oblasti, uz redovno previđanje postojanja zaštitnih mehanizma koji se obavezno ugrađuju da bi se sprečila samovolja državne represije – policije, istražnih organa, tužilaštva i sudova, a i ta neprijatna činjenica da upravo u zemljama sa najdrastičnijim antiterorističkim zakonima (na koje će se domaći pisci svakako pozvati) terorizma upravo najviše ima poput Irske, Franscuske, Španije itd.

Počeće (počelo je) od oduzimanja legalno posedovanog oružja svakoga koga je policija registrovala u antirežimskoj aktivnosti (što će naravno samo dovesti do nelegalnog nagomilavanja oružija većeg kalibra i ubojite moći, jer onaj kome uduzmu, na primer legalno nabavljen i prijavljen pištolj koji poseduje a ne nosi ga na javnim mestima, naravno da će ilegalno nabaviti, recimo, hekler ne bi li sebe i svoju porodicu zaštitio od enormnog povećanja svih vrsta kriminala pa i najtežih delikata kakve su pljačke i ubistva koji se generišu iz vladajućih stranaka, čak same policije, budući da su one najveći izvori “kriminogenih izvršilaca” što je praksa i pokazala, i što su uostalom i sami policijski zvaničnici priznali, recimo, povodom ubistva Željka Ražnjatovića Arkana – a to je zasigurno u takvim uslovima sasvim legitimno ponašanje, jer takođe je zakonska obaveza da svako štiti svoju porodicu od bilo koje vrste terorizma ili kakve druge opasnosti), a potom će se nastaviti oduzimanjem kompjutera, telefona, fakseva, fotokopir-aparata, automobila jer se i ta sredstva, dakako, mogu koristiti u “terorističkim” aktivnostima. Na kraju će, kako sami ne mogu da igde putuju, ovakvi zakonopisci od građana oduzimati i pasoše jer im oni, mislim na putovanja u inostranstvo, uistinu omogućavaju direktne kontakte sa međunarodnim “inspiratorima i naručiocima terorističkih aktivnosti”. Dakle, ako nam je sasvim izvesna takva neposredna “svetla” budućnost, bez obzira na dužinu trajanja, jasno je da će se pojačavati i opresija na drugim poljima: dosad je već violentno, ali “zakonito” ugašena autonomija univerziteta, na isti način su potpuno ugušeni elektronski mediji a bezmalo je uništena celokupna slobodna štampa, potom je jedina privatna štamparija zatvorena, a pacifistička organizacija mladih “Otpor” – kao tobože ilegalna i naravno teroristička, ne može da se registruje, itd, pa prema tome ni stanje u oblasti kulturnih, umetničkih i uopšte intelektualnih sloboda u Srbiji, sva je prilika jer ne postoje nikakvi razlozi protiv, neće biti manje opresivno. Stoga su zaista neobične nekolike činjenice koje ćemo samo spomenuti.

Krajnje je neobično, a to se već dobro oseća u kulturnim rubrikama nezavisnih medija da su sve udaljenije od kritičkog pisanja o negativnim procesima u aktuelnoj srpskoj kulturi i umetnosti. Poslednjih nekoliko meseci na prste jedne ruke mogu se nabrojati kritički osvrti u tim rubrikama na krajnje zabrinjavajuće događaje u ovoj oblasti. Ko se seća iole kritičnijeg osvrta na neku neuspelu pozorišnu predstavu, izložbu ili knjigu, posebno u produkciji režimskih institucija. Među urednicima kao da je zavladao istinski strah čak od kritičkog prosuđivanja estetičkih fenomena ove epohe, pa im rubrike sve više liče na narodno-kulturnjački program TV Pinka u kojima istovremno ima svašta i nema ništa. Baš prema receptu jedne “kulovske” organizacije sa izrazito levim i revolucionarnim predznakom. Na mesto njih, sve manji novinski prostor koristi se za sve je veći broj objavljenih beslovesnih panegirika, epigonskim i udvoričkim recenzijama brojnih umetničkih promašaja u praktično u svim stvaralačkim oblastima.

Blisko ovom problemu je i sve izraženije pitanje kolaboracije koju je nedavno pokrenula i Biljana Srbljanović nespretno se obrušavajući na one alternativne kulturne ustanove koje su praktično jedine davale znake pozitivne energije i gotovo donkihotske desetogodišnje bukvalne bitke za novu umetnost. Za njih ona kaže: “Ti antiratni profiteri, ili kako se već zovu, ne znam kako i se drugačije realizovali da je drugačije društvo. Možda bi se pokazalo da ne umeju da rade svoj posao, možda ne bi imali sve te zanimljive organizacije u koje mogu da metnu svoje stražnjice. Onog momenta kad Milošević ode, tog momenta nema više potrebe za džepnim disidentima. Šta ćemo onda sa tim ljudima koji celo svoje postojanje, čak ne ni materijalnu egzistenciju, zasnovaju na disidentstvu? Meni se diže kosa na glavi kad me strani novinari pitaju da li sam ugrožena; ja se protiv toga užasno borim, pošto ja nisam apsolutno nikakav disident. Posevno mi je smešno kad ljudi sami sebe tako predstavljaju, kad tvrde da im se iz političkih razloga zatvaraju pozorišta, ne štamoaju tekstovi, ne da da prave genijalne manifestacije. To je laž koja takođe doprinosi tome da se ovaj ovde održi” – objavljeno je u kulturnoj rubrici jednog nedeljnika. (Zanimljiva je koincidencija ovih stavova sa starim idejama Dragoša Kalajića, tako da je on očigledno dobio dostojne sledbenike.)

Krajnje neprijatno i pitanje, na koje će se kad-tad morati dati odgovor, zbog čega se tako podanički ovom neuspelom režimu podaju takvi nekadašnji velikani naše umetnosti poput Miodraga B. Protića kome se na oči do temelja ruši životno delo – Muzej savremene umetnosti dok on uporno o tome ćuti. Da li je moguće i kako objasniti tu vrstu društvene i profesionalne pasivnosti koja autoritetima tog značaja ne dozvoljava da se javno oglase povodom problema u kulturi koji ih se direktno tiču i kojima su posvetili ceo svoj radni vek. Kako je, nadalje, moguće da na primer Ljuba Popović koji je potpuno izvan “domašaja” ovdašnje vladasti ne pokazuje nimalo interesovanja za politički progonjene umetnike, poput njegovog zemljaka i slikarskog sledbenika Bogoljuba Arsenijevića Makija. Ili on misli da će ukoliko danas odćuti taj civilizacijski sunovrat društva i nacije kojoj po poreklu pripada time sebe sačuvati od “prljavštine” ovdašnjih dnevnopolitičkih zbivanja. Dok udobrno već trideset godina sedi u Parizu i na pamet mu ne pada da se vrati, pun je jeda prema toj civilizaciji u kojoj je stekao i ime i kapital. Vrhunski cinizam koji se i može očekivati samo od umetnika tog ranga. Da ne bude nesporazuma, ovakvih primera je na pretek. Najnoviji je nastao sa dodelom nagrade sa imenom Vaska Pope koju je opština Vršac dodelila pesniku i akademiku Ljubomiru Simoviću o čemu je već bilo razložnih kritičkih osvrta – ali, dabome, ne na kulturnim već na političkim stranicama jednog dnevnog lista. Naravno da tako ugledne nagrade tako ugledni stvaraoci zaslužuju. Poenta je u tome što tu nagradu dodeljuje ona opštinska vlast koja je poznatom prevarom došla do skupštinske većine, pa bi sama ta činjenica morala da dosad pokazanu savest upravo ovog autora zabrine – makar do tog stepena da nađe način da neodbijajući samu nagradu, koja mu, da ponovo istaknemo – pripada, da izrazi protest – na primer, na taj način da njen novčani iznos u trenutku uručenja pokloni organizaciji “Otpor” koja se teškom mukom i uz pomoć zaista značajnih ličnosti našeg javnog života još uvek bezuspešno bori za legalizaciju.

Miloševićeva finalna krvožednost, uz antiteroristički zakon koji je zapravo tome namenjen i služiće isključivo za njegovo pokriće, ogledaće se i u još nekim stvarima: u konačnom uništavanju Srba i zatiranju njihovih tragova na Kosmetu. To znači da će uslediti sasvim otvoreno prizivanje totalnog odlaska Srba sa Kosova (kao iz Hrvatske) ne samo da bi nekontrolisano glasali na “tajnim” biračkim mestima širom Srbije, već i u sve intenzivnijem uništavanju tamošnjih verskih, kulturnih i umetničkih spomenika pred očima domaće i svetske javnosti koja tek da zbog toga sasvim sramežljivo protestuje. ^udi me da taj proces već nije uzeo maha jer bi on, uostalom kao i svi slični njegovi dosadašnji potezi samo učvrćivanja ličnu vlast suverena koja se upravo i zasniva na što većoj propasti svega čega će on kasnije tobože postati “božanski” spasilac (poput sasvim nerealnih obećanja da će se Srbi svakako vratiti na Kosovo – možda, ali za života naših praunuka zasigurno neće). Zbog toga je krajnje neumesno javno proricanje kako je “Milošević već otišao”, što mi izgleda kao neka vrsta sedativa koji se povremeno pušta u javnost radi smirivanja opšte usplahirenosti od pomisli da će njegova vlast, poput Tuđmanove, biti ograničena dužinom njegovog života. No tih propagandnih sredstava za umirenje biće sve više kako se društveni konflikti budi intenzivarili sve do potpuno orvelovske situacije kada će se bensedin puštati kroz vodovod slično bromu u vojsci.

Slika današnjeg srpskog društva izgleda nam baš kao u raljama bezizglednog ideoloških sukoba dve vidno i konačno odeljene, rascepane populacije koji će se u neprekidnim ciklusima ponavljati uvek na višem i opasnijem stupnju. Utom kontekstu, nažalost, odvijaće se i kulturni i umetnički procesi koji će nači način, bilo otvoreno bilo prikriveno, da beleže ovu epohu i da ostavljaju, ako bude potrebno i apokrifne tragove njenog znamenja u znaku postupnog zatamnjenja sve do konačnog pomračenja. Možda će tek neki budući arheolozi pronaći odgovore na pitanja koja nas danas muče a kojima tek naslućujemo istinske odgovore. Do tada nam ostaje da u postojećim ideološkim raljama dnevne politike pronađemo one pukotine kroz koje će ta istina ipak biti vidljiva. 

Jovan Despotović

Republika, 245, 16-30. 9. 2000, s. 24