Sava Šumanović – Zavet apsolutne posvećenosti

Slikarstvo Save Šumanovića još uvek zaokuplja punu pažnju kako ljibitelja umetnosti, mnogobrojnih poklonika i kolekcionara tako isto i znalaca, istoričara umetnosti, kritičara i teoretičara koji sa nesmanjenom pažnjom i dandanas proučavaju njegov život i delo. Budući da je veoma složena, Šumanovićeva umetnost upravo zbog toga omogućava da joj se priđe, katkada sa sasvim različitih stanovišta. Njegovo delo odavno je proučeno, periodizovano, istorizovano, postavljeno u zenitnoj tački srpske i jugoslovenske Moderne, ubrojano među najznačajnije fenomene naše likovne umetnosti u ovom veku. S druge strane, Šumanovićeve slike od kada su se pojavile krajem druge decenije, neprestano su privlačile pažnju publike koja je (uz samo jedan izuzutek 1921. godine) pokazivala vanrednu naklonost – sa njegovi samostalnih izložbi bivali su otkupljivani svi ili većina radova. Ali ti uspesi koji su ga pratili još za života očigledno da mu nisu bili dovoljna satisfakcija – preostljiv na kritičke primedbe, složene duhovnosti koju je odlikovala urednost, preciznost, posvećenost roditeljima i privrženost prijateljima, sve je to u jednom trenutku prevagnulo izazvavši bolest koju je jedva savladao. O tome je u novije vreme pridodato još jedno svedočanstvo.

U Pogovoru sa naslovom “Još ponešto o životu i smrti Save Šumanovića” napisanog za drugo i dopunjeno izdanje monografije “Sava Šumanović ‑ život i umetnost” Dimitrija Bašičevića (Prometej, Novi Sad, 1997), ukazano je na Savino kobno “zavetovanje apsolutne poslušnosti roditeljima” koja će biti, saznaje se upoređivanjem njegovih komplikovanih, katkada dramatičnih biografskih i stvaralačkih ukrštanja, važna za veoma značajne odluke koje je donosio u uslovima “zaveta”. I u Savinoj bolesti, takođe je istaknuto, isti “zavet” igra značajnu ulogu: “Izgleda da je još 1914 g. pre upisa na Umetničku školu, Sava u Šidu postigao neki sporazum sa roditeljima”. Ova trajno obavezujuća obligacija prema roditeljima bila je u jednom trenutku, prema svedočenju Antonije Tkalčić‑Koščević (Zagreb, 1891‑1981), Savine koleginice iz umetničke škole a potom i veoma intimne prijateljice, (o kojoj njegova majka protiveći se toj vezi, grubo govor kako: “ta žena ima dete, katolkinja je i Hrvatica”) poprimila takve razmere da mu je čak ugrozila zdravlje ‑ od tada datiraju i prve manifestacije bolesti. Iz “Balade o pokojnom školskom drugu S.Š.” može se videti kako ni sama Antonija nije bila nimalo nežna, a u stvari vrlo direktna, kada je 1953. zapisala da se on borio: “da mu i samom ne dođe do svijesti tko je taj koji mu ne da da živi, jer su to bili njegovi roditelji koje je ljubio…”. Budući da ga je dobro poznavala, a to znači, pošto je i sama bila umetnica (vajarka) da je mogla u njegovom delu prepoznati neprolazne umetničke vrednosti, na istom mesti zapisala  kako je “Svojom inteligencijom, voljom, marljivošću te na kraju uživljavanjem u bit stvari ušao u beskonačni prostor, dirnuo ga genij” ‑ a taj dodir genija možemo danas razumeti, preusmeravajući smisao zaveta apsolutne poslušnosti roditeljima, kao zavet apsolutne posvećenosti slikarstvu. U tom znaku je i priređena ova publikacija.

 

Život 

1896 ‑ 24. januara rođen u Vinkovicima kao jedino dete u imućnoj građanskoj porodici Perside i Milutina Šumanovića.

1900 ‑ Posle ranog očevog penzionisanja porodica se vraća u Šid, gde Sava pohađa osnovnu školu.

1906 ‑ Upisuje Realnu gimnaziju u Zemunu (koju završava 1914). Crtanje mu predaje profesor Isidor Jung kod koga uzima i privatne časove na kojima se upoznaje sa poetikama impresionista, slikarstvom Sezana i Van Goga. Leta provodi u Šidu i Gracu kod strica dr.Svetislava Šumanovića, zagrebačkog advokata i uglednog političara, podbana, predsednika Srpske kreditne banke (u vreme NDH bio je imenovani Saborski zastupnik). Njegova ćerka Krista udata za poznatog zagrebačkog lekara dr. \uricu \orđevića, velikog mecenu umetnika koji je, među ostalima, na različite načine pomagao Mila Milunovića, Sretena Stojanovića idr. Krista se, posle preseljenja u Beograd gde joj je muž postavljen za profesora Medicinskog fakulteta, našla i među osnivačima društva Prijatelja umetnosti “Cvijeta Zuzorić” kao i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu koji je dobio isto ime.

1914 ‑ Polaže prijemni ispit i upisuje Višu školu za umjetnost i obrt u Zagrebu (koju završava 1918) u klasama profesora Otona Ivekovića i Menci Klement Crnčić. Prvi put kolektivno izlaže na Školskoj izložbi 1916, a samostalno u Urlihovom salonu 1918.

1920 ‑ Intenzivno slika; priređuje drugu samostalnu izložbu u Zagrebu; doživljava uspeh kod kritike. Septembra prvi put odlazi u Pariz.

1921 ‑ Pohađa atelje Andre Lota gde je najbolji đak. Vraća se u Zagreb gde priređuje izložbu “kubističkih” slika za koju sam piše predgovor predosećajući neuspeh kod publike, međutim, kritika ga prihvata (Rastko Petrović, Sava Šumanović i estetika suviše stvarnog u novoj umetnosti, Savremenik, Zagreb, 1921).

1925 ‑ Drugi put odlazi u Pariz. Izlaže na Salon des Independants i Salon d’Automne (sa koga mu 1926. Francuska vlada otkupljuje sliku “Akt”). Zapaža ga kritika.

1926 ‑ Slika dekoraciju kafane La Coupole.

1927 ‑ Za Salon nezavisnih slika “Pijani brod”; primedbe na njegov rad (pre svega na monumentalni “Pijani brod”) destabilizuju njegovo psihičko zadravlje. U novembru susret sa Rastkom Petrovićem posle koga mu se bolest pogoršava.

1928 ‑ Februara meseca doživljava nervni slom. Vraća se u Šid odakle piše prva dva optužujuća pisma Rastku, a potom septembra priređuje u Beogradu samostalnu izložbu koja je odlično prihvaćena i od publike i od kritike. Oporavljen i ohrabren, oktobra meseca po treći, poslednji put odlazi u Pariz.

1929 ‑ Nakon nesporazuma sa žirijem i neizlaganja na Jesenjem salonu ponovo mu se pogoršava zdravlje; 4. juna, u vreme kulminacije bolesti piše Rastku najuvredljivije pismo. “To je drama. U njemu se sve sruŠilo: on je drugi čovek, drugi karakter, ^ak mu je i rukopis drugačiji”.

1930 ‑ Marta meseca teško oboleo zauvek napušta Pariz, vraća se u Šid i sledeće dve godine se leči u Beogradu.

1932 ‑ Definitivno se vraća u Šid, živi povučeno i intenzivno slika velike cikluse pejsaža i aktova.

1939 ‑ U Beogradu posećuje izložbu Savremeno francusko slikarstvo. Šestu, poslednju samostalnu izložbu priređuje na Novom univerzitetu u Beogradu septembra meseca; izložba je izuzetan događaj sa velikom posetom, otkupom i odličnim kritikama koje mu utvrđuju najistaknutije mesto u srpskom slikarstvu.

1942 ‑ Svakodnevno slika dok ga Ustaše nisu uhapsile i streljale kao taoca avgusta meseca. 

Periodizacija slikarstva 

1914‑1920 (prvi zagrebački period: počeci između starog i novog)
1920‑1921 (prvi pariski period: postkubizam)
1921‑1925 (drugi zagrebački period: neoklasicizam)
1926‑1930 (drugi pariski period ‑ do 1927: ekspresionizam boje i gesta; posle Šida 1928: poetski realizam)
1930‑1931 (Šid, Beograd: godine lečenja)
1931‑1942 (šidski period: “zverski” i “kako znam i umem” stil) 

Napomena priređivača 

U ovoj publikaciji korišćeni su sledeći izvori:
Dimitrije Bašičević, Sava Šumanović ‑ život i umetnost, (Prometej, Novi Sad, 1997
Miodrag B. Protić, Sava Šumanović – slikar “napretka” i “povratka” (predgovor kataloga retrospektivne izložbe, MSU, 1984)
Ješa Denegri, Pozni Šumanović: “Šidijanke” (predgovor kataloga izložbe Šidijanke, Šid, Novi Sad, Beograd, 1997-1998)
Lazar Trifunović, Zvezde su ugašene za mene (Šumanovićeva prepiska sa Rastkom Petrovićem, Umetnost 3-4, 1965)
Dokumentacija Muzeja savremene umetnosti (Kataog retrospektivne izložbe Save Šumanovića, MSU, 1984) 

Jovan Despotović

Vreme, (dodatak), Beograd, 4. 1998