Vatrena kolona

Penelopa Verli – Vatrena reka
preformans, obala Save, 15. mart 1997. 

U sam suton subotnjeg dana 15. marta 1997. godine, dakle sa prvim naznakama noći, na obali Save kod Brankovog mosta švajcarska multimedijalna umetnica izvela je jedan dramatični  istovremeno i lirsko-poetički performas pod nazivom Vatrena reka.

U dugoj povesti umetnosti simbolika vode je zapravo konstantno otkrivala neiscrpnu kreativnu imaginaciju mnogih stvaralaca koja se u umetničkim delima materijalizovala na veliki broj načina. Istorija ljudskog roda i njegove kulture dala je u umetnosti izvanredne primere sa kojima se može pratiti razvoj ideje i smisla ovog prirodnog i umetničkog fenomena. Sa pojavom avangardi u uskom vremenskom periodu na razmeđu XIX i XX veka umetnost je pretrpela toliko korenite promene koje su se najubedljivije ogledale u totalnoj promeni fizičkog stanja umetničkog predmeta što je uticalo da se na probleme umetničkog stvaralaštva moralo gledati na jedan potpuno drugačiji način. Umetnici radikalnih estetičkih nazora zapravo su potpuno odbacili tradicionalni artificijelni objekat dovodeži na njegovo mesto sve drugo – od neumetničkih, banalnih predmeta svakodnevice, novih, dotad nepoznatih materijala koji su počeli da se upotrebljavaju u umetničmoj kreaciji do inoviranja samog medijskog postupka u njihovoj stvaralačkoj praksi, što je direktno proisteklo iz mentalnih ili ekspresivnih aktivnosti velikih stvaralaca iz tog istorijskog perioda avangardne umetnosti.

U pionirskoj epohi ovog procesa, među drugima, stoji i famozna Fontana Marsela Dišana (obični pisoar koji je on potpisao i jednom prilikom izložio kao umetničko delo), a na kraju je jedan veliki pokret u vizuelnim umetnostima koji se kolokvijalno naziva konceptualna umetnost i ona je zapravo označila poslednju avangardu ovog veka. Svakako da je za primere te radikalne umetničke aktivnosti najkarakterističnije insistiranje autora na čistoj kreativnoj ideji bez potrebe da se ona, što je svojevrsni paradoks, materijalizuje do statusa finalnog umetničkog predmeta. Praktično, to je značilo da je za samu umetnost postalo potpuno irelevantno kako i od čega že ona biti načinjena. Tako je i voda kao materija postala moguže i legitimno sredstvo da bi se načinio kakav umetnički predmet, akcija, rad, događaj te je tako ona bila intenzivno  prisutna u avangardnim pokretima duž čitavog ovog veka. 

Materia prima

Voda je u celokupnoj ljudskoj istoriji najpre bila odlučujuži činilac života – materia prima, uopšte osnovni uslov nastanka prve žive materije. Koliko na početku, isto toliko i na kraju života opet stoji voda i kao rutualni sadržaj i kao verski ili svetovni finalni obred (na primer, voda se praktično na isti način, ali sa promenjenom simbolikom, koristi i kod rođenja-krštenja i u slučaju smrti-sahrane). Paralelno sa ovom vrstom utilitarne upotrebe vode, ona je korišžena i na artificijelni način kao deo umetničkih aktivnosti. Konačno, legitimni deo umetnosti ona je postala sa konceptualnom umetnosti kao njen ravnopravni element i sadržaj. Voda je u tim primerima kreativnih aktivnosti kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina bila i medij i materija, i temporalni sadržaj i trajni element koji je davao osnovni, preovlađujuži ili jedini karakter estetike nekog umetničkog dela – materijalnog ili nematerijalnog svojstva: primeri procesualne umetnosti, land-arta, body-arta i sličnih postupaka u praksama vodežih autora pokazivali su krajnje raznovrsne načine upotrebe vode u delima umetnosti. U tim radovima bilo je moguže iščitavanje, osim estetičkih i mnoge psihološke, antropološke, kulturološke, sociološke, etnološke naslage.

U ovakvom idejnom i pojmovnom okviru neophodno je posmatrati i tumačiti i beogradski rad-akciju Penelope Verli. 

Beogradski performans

Na poziv i uz pomož Marice Prešić, profesora matematike i umetnika i njene Matematičke umetničke radionice sa beogradskog Univerziteta, ovde je boravila švajcarska umetnica Penelopa Verli koja naizmenično živi u Njujorku i Berlinu da bi izvela performans pod nazivom Vatrena reka.

Osnovna dramaturška radnja ove umetničke akcije izvedene na Savi sastojala se od jedanaest specijalno načinjenih objekata u vidu razapetih košulja na čijoj su belini bili ispisani naročito odabrani stihovi. Ovi objekti-skulpture bili su postavljeni na improvizovane splavove koji su porinuti u reku, zatim zapaljeni i takvi – nalik plutajužim buktinjama, bili pušteni jedan za drugim da slobodno otplove niz reku tako da su u jednom trenutku gotovo načinili uzbudljivu, uznemirujužu vatrenu kolonu.

Ispisane reči na njima zapravo su autentični stihovi ili prozni tekstovi koje su napisale poznate i anonimne žene koje su život završile na istovetan način – počinivši samoubistvo. Vež iz ovih dosada nabrojanih karakteristika i formalnih svojstava performansa Vartrena reka Penelope Verli može se sasvim jasno dokučiti gotovo potpuni repertoar njegovih simboličkih, semantičkih i estetičkih sadržaja. 

U ovom događaju prepližu se dva osnovna utiska – jedna je tiha, prigušena poetika, memento iniciran sadržajem akcije, drugi je vizuelna ekspresija visokog nivoa koja mu daje jednu snažnu emocionalu prisutnost. Potrebno je naglasiti kako se na preplitanju ova dva, u suštini suprotna emocionalna stanja, formira glavna idejna struktura rada Vatrena reka. Momenat prisežanja na nekadašnje živote žena koje su očigledno živele sa snažnim i kontradiktornim egzistencijalnim osežanjima, primarno pobuđuje setu, lirsku (auto)refleksiju, a odmah zatim i energičnan utisak da se zakratko prirsustvuje jednom vremenski ograničenom estetičkom činu koji kao i uvek u takvoj prilici ima cilj da u memoriji posmatrača produži samu prolaznost i kratkotrajnost ove specifične kreativne akcije – performansa. 

Lokalni kontekst

Bliskost netom završenog jugoslovenskog rata umnogome doprinosi i dodatnim sadržajima koji se mogu učitati u beogradsku varijantu rada Penelope Verli. Tek završena masovna stradanja i dramatičnost kolektivnog uništavanja u neposrednoj blizini sigurno da ovaj rad podižu na jedan znatno viši nivo autentičnosti, ubedljivosti i opravdanosti samog umetničkog čina. Na tom primeru je kreativno pomešana životna i artificijelna realnost, faktografija dramatične svakodnevice neke ljudske zajednice i individualne drame pojedinaca sa prenaglašenim senzibilitetom i etičkom samoodgovornošžu. Penelopa Verli nam je upravo na takvu paralelnu dvostrukost ukazala svojim beogradskim radom.

Sa Penelopom Verli u Beogradu je boravila i ekipa nemačkih snimatelja koji je stalno prate na putu njene umetnosti – isti ili sličan rad ona je do sada vež više puta izvela na raznim kontinentima od Njujorka i Berlina do afričke pustinje. Nakon završetka ovog jedinstvenog ciklusa radova pod zajedničkim nazivom Vatrena reka biže načinjen poseban dokumentarni video film u kome že mesto Beograda i na ovoj individualnoj autorskoj kulturnoj i umetničkoj mapi sveta biti još jednom potvrđeno.

Jovan Despotović

Intervju, s. 28-28, Beograd, 25. 4. 1997