Prelazno (milenijumsko) bijenale

IV jugoslovenski likovni Bijenale mladih
Konkordija, Stari mlin, Vršac

 U apsurdnim, apsolutno nemogućim okolnostima, bez finansijske pomoći (izuzev samo jednog sponzora – Fonda za otvoreno društvo koji je tek delimično pokrio troškove organizacije), bez neophodnih uslova u koje spada puna profesionalna kadrovska opremljenost i sva potrebna tehnička oprema koja prati savremeno stvaralaštvo te uprkos oskudnosti vremena u kome živimo (a umetnici danas stvaraju na samoj ivici materijalnih i egzistencijalnih mogućnosti koji u ovakvom obliku i skučenosti ovde nikada nisu postojali), nekoliko vršačkih entuzijasta koji čine već značajni kulturni fenomen treće Jugoslavije poznat kao vršačka kulturna inicijativa predvođeni nezaustavljivim Živkom Grozdanićem Gerom, priredili su bukvalno na zaprepašćenje celokupne domaće umetnične javnosti već Četvrti jugoslovenski likovni Bijenale mladih (uprkos brojnim najavama da ga neće biti koje su se iznosile već od trenutka otvaranja Trećeg pre dve godine).

Nažalost, svi ovi ogromni problemi jasno su se odrazili na samu izložbu, i da nije nove kreativne energije koju sa sobom donosi svaka nova generacija umetnika, a koja se mogla sasvim dobro videti i na ovom Bijenalu, zapravo da nije bilo brojnih autora i njihovih radova koji su bez daljnjeg potpuno opravdali ovu manifestaciju, mogao bi se izvući čak i poražavajući zaključak kako je celokupni pokazani entuzijazam bezrazložno potrošen na jedan nedorađeni posao sa malim rezultatima.

Stisnut rokovima i besparicom direktor Bijenala Živko Grozdanić je učinio nemoguće: ne samo da je ipak organizovao ovu izložbu u dva najveća vršačka prostora – profesionalnoj galeriji Konkordija (u kojoj su svi dosadašnji Bijenali održani a iz koje je njegov Centar za kulturu izbačen početkom ove godine te je na volšeban način uspeo da nagovori njenog vlasnika – Narodni muzej, da mu ga ipak ustupi i za ovu izložbu) i Starom mlinu takođe u samom gradu koji je korišćen u onom izgledu u kakvom se godinama nalazi – a to znači u potpuno raspadnutom stanju – bukvalno opasnom za umetnike i posetioce, već je uspeo da omogući umetničkom direktoru, upravo selektoru ovogodišnjeg Bijenala Slavku Timotijeviću, istoričaru umetnosti starije srednje generacije iz Beograda, da pored srpskih i crnogorskih autora pozove i nekolicinu inostranih umetnika iz Italije, Rumunije, Holandije i Austrije.

Ali u njegovom pristupu, zapravo mestimičnom (ne)razumevanju recetnog stvaralaštva pojavile su se i određene nedoslednosti koje nisu promakle redovnim posmatračima ove vrste stvaralaštva. U njegovoj kritičarskoj interpretaciji najnovije vizuelne produkcije primetne su čak kontradiktornosti koje bi se mogle protumačiti ne samo nebrojanim preoblemima da bi pripremio jasan koncept ove velike izložbe već su se isprečili i neki upotrebljeni instrumenti tumačenja umetnosti mladih koji u znatnoj meri izlaze iz obima i okvira njegovih odavno poznatih kriterijuma razumevanja.

Da bismo tačnije shvatili o čemu se ovde zapravo radi potrebno da se začas podsetimo na tri dosadašnja Bijenala, njihove osnovne teze i posebno na uspešnost realizacije kroz odabrane autore i prikazani umetnički materijal koji su izgradili jednu vrlo koherentni liniju u našoj umetničkoj praksi koja je dobro i kontinuirano pratila ovu vrstu stvaralaštva.

U vršačkoj Konkordiji, već tada najatraktivnijem izlagačkom prostoru današnje Jugoslavije, 1994. godine, u jeku jugoslovenskih ratova, priređen je Prvi jugoslovenski likovni bijenale mladih (dakle umetnika do 35. godina starosti). Sem želje organizatora da na ponešto modifikovani način nastave ideju prestižnog Riječkog bijenala mladih na kome su promovisana praktično sva buduća velika imena aktuelne jugosloveske umetnosti druge Jugoslavije, na samom početku nije mu bila specifično određivana kritička ili teorijska koncepcija. Otuda je Prvi bijenale bio zapravo načinjen na taj način da je na osnovu pozivnog konkursa selekciona komisija odabrala učesnike. Ovaj princip je pokazao sve loše strane (koje su se mogle videti i na nekim drugim likovnim manifestacijama sa znatno dužim stažom poput Oktobarskog salona). No, Prvi Bijenale je ostao upamćen i po značajnoj polemici koja ga je obeležila a koja je iskrsla na simpozijumu pod nazivom Moderna posle postmoderne kada je došlo do oštre podele između mladih kritičara koji su otvoreno zagovarali postmodernu paradigmu i starijih koji su smatrali da je ona već prošlost te da je na sceni umetnost reciklirane moderne pod nazivom nova ili druga moderna.

Drugi jugosloveski likovni bijenale mladih održan je 1996. godine. Glavna izložba okupila je 38 umetnika (od 250 čiji su radovi dospeli na osnovu poziva javnim konkursom). Žiri mladih istoričara umetnosti i kritičara izdvojio je iz te ogromne produkcije najznačajnije radove. Izgled Drugog vršačkog bijenala mladih nastavio je gotovo da ujednačava ili miri dominantne tendencije koje zaista imaju i postmoderne i novomoderne poetičke sadržaje kao izrazite ekstenzije modernizma. Ipak, slika opšteg sadržaja odražava prevagu onih jezičkih, formalnih i mentalnih pojava u recentnoj umetnosti koje su neposredno stajale u konsekventnim zaključcima umetnosti osamdesetih, dakle u pluralizmu postmoderne, a tek delimično u totalnom poštovanju primarnosti forme umetničkog dela i njenog zatvorenog statusa u produženom, novom, drugačijem monizmu moderne. U vreme otvaranja ovog Bijenala, njegovog glavnog i pratećih programa, održan je i trodnevni seminar sa temom Vizuelnost popularnog i popularnost vizuelnog uz sudelovanje desetak domaćih i inostranih učesnika. Pripređivač je u centar istraživanja postavio problem smisla masovnog i popularnog u vizuelnoj umetnosti s jedne strane, naspram elitističkog i serioznog, kakva je prema svim definicijama umetnost upravo ovog razdoblja.

Centar za kulturu Konkordija je 1998. godine po treći put, i ponovo vrlo uspešno, priredio Bijenale mladih boreći se sa sve težim i nerešivijim problemima koji nisu samo organizacione prirode već i one koji se direktno tiču definitivno nestalog mesta kulture i umetnosti u ovdašnjem društvenom ambijentu. (Tako je čak sasvim otvoreno, gotovo na samom njenom vernisažu, dramatično nagoveštena i izvesnost da je to bio poslednji Bijenale mladih priređen u Vršcu, a da sledećeg ili neće biti ili će se održati na nekom drugom mestu – u Pančevu ili [apcu, na primer). Da Bijenale mladih u Vršcu postigne takav rang među jugoslovenskim manifestacijama te vrste umetnosti te godine odgovoran je bio selektorski tim koji su činili Lidija Merenik u svojstvu njegovog umetničkog direktora, koja je okupila i jednu zanimljivu grupu saradnika-konsultana. Oni su radili po principu dvostepene selekcije: najpre je razmatrano 70 projekata autora koji su se prijavili na pozivni konkurs a potom je od njih 45 umetnika prosečne starosti 25-26 godina uvršćeno na izložbu. Merenikova je napomenula da naziv tog Bijenala -  Objava broja 46.486.800 ili stilske vežbe – podseća na dramatično ubrzavanje političkih, društvenih, umetničkih dešavanja na kraju milenijuma, a sam broj zapravo predstavlja koliko će još sekundi proteći od trenutka otvaranja izložbe do ulaska u XXI vek. Izgled izložbe pokazao je da ova generacija umetničih kritičara ima potpunu veru u vlastiti izoštreni autorski pristup u kolektivnom selektorskom radu i u odlučnu snagu kreativnog individualnog stava, shvatanja i tumačenja umetničkog dela. Artikulišući tog momenta potpuni pluralizma na recentnoj sceni autori su zapazili i izdvojili tri ideje i tri kreativna izraza ove generacije stvaralaca: nastavak neobičnog uticaja konceptualne umetnosti koja i u drugoj polovini devedesetih, evo na samom izmaku veka, još uvek snažno deluje na pokretanje i ishodišta mentalnih i intelektualnih potencijala umetnika, zatim vidljivi trend nazvan pop-traš koji kreativno manipuliše otpadom sa đubrišta masovne i popularne kulture na čijim se dronjcima stvara jedna nova ironična civilizacija mladih (ponajviše primetna u njihovoj svakodnevnoj modi i rok-muzici), najzad one ideje i stavove koji su izgrađeni aktivnim kretanjem u kompleksnoj oblasti koju čine njihovo tačno razumevanje savremene elektronske tehnologije, visoka informisanost i jako senzibilizirana vizuelna kultura. Vidljiva je takođe i namera selektora da predstave novu, tek pridošlu, najmlađu generaciju umetnika koja deluje odvojeno i nezvisno od vladajućih ili dominantnih tokova savremene umetnosti i nije uključena ni u jedan od aktuelnih dominantnih umetničko-kriritičarskih trendova. Najzad, autori su pokazali zainteresovanost da se Bijenale vrati njegovoj početnoj nameri postavljenoj 1994. godine: da što je moguće tačnije pedstavi sa najreprezentativnim radovima najmlađu umetničku scenu bez fatalnih kritičarsko-konceptualnih intervencija koje obavezno nastaju kada se princip otvorenog konkursa zameni autorskom selekcijom (što smo često gledali na nekim drugim, isto toliko značajnim masovnim manifestacijama našeg likovnog stvaralaštva). To Bijenale još jednom je otkrilo lavirintsko kretanje aktuelnog stvaralaštva po bezbrojnim umetničkim idejama, po tradiciji koja još uvek ima dejstva na nju kao i neprestano traženje identiteta koje je dakako svojstveno i X generaciji devedesetih godina koja će nesumljivo definisati i polazni estetički nivo za naredni milenijum. A ako su ovde zapažene i možda prenaglašene reference na tradicionalnu umetnost, upravo na onu koja još uvek čini glavni tok u lokalnim uslovima, mora se napomenuti i to kako je u njoj malo neophodnih referenci prema socio-ideološkoj stvarnosti koje takođe izgrađuju i deo naše tekuće fraktalne – ne samo umetničke, realnosti. Ipak, Bijenale je dao dovoljan prikaz stanja na jugoslovenskoj živoj, pluralističkoj sceni u tom trenutku sa svim njenim ukupnim, dakle, formalnim, materijalnim, jezičkim, semantičkim, estetičkim i dr. aktivnim preispitivanjima zatečene, etablirane kulture te oslobađanje i otvorenost pristupa prema nasleđu istorije umetnosti i njene tradicije u bilo kom obliku – i kao negaciju i kao reafirmaciju.

Deo kritike je tada (upravo ovogodišnji selektor Bijenala mladih u recenziji u NIN-u) konstatovao je kako je Treći Bijenale prikazao mladu, dosadnu elitu aludirajući na njenu možda preteranu ozbiljnost i formalni karakter (ako se ima u vidu da se radi o zaista izuzetno mladim izlagačima) a koji su joj dali neki izrazito zvanični ton. Možda je upravo takva konstatacija opredelila organizatore da baš Slavka Timotijevića imenuju za umetničnog direktora. A da bi stvar potvrdio u svim ličnim kritičarskim predispozicijama, ovaj, ovog puta, jedini selektor je za glavnog konsultanta i specijalnog savetnika pozvao beogradskog konceptualnog umetnika prve generacije Dragoljuba Rašu Todosijevića. Ovaj tandem, dakako, snažno se držao vlastitih, dakle, ponešto anahronih, ponešto danas nerazumljivih i neprimenljivih, a ponešto i ziheraških principa u izboru autora. Dakle, oni su se opredelili za srednji put: s jedne strane najzad je poverenje organizatora dato isključivo jednom kritičaru-selektoru na koga je pala potpuna odgovornost za izgled izložbe, a sa druge, njegov nedovoljni (ili tačnije rečeno usmereni) uvid u recentnu umetničku produkciju uslovio je da izabranim autorima prepusti izbor radova – i to je bio prvi nivo pokazanih pogrešaka: To je izazvalo izložbu koja jedva da je bila saglasno poetikama, medijima, stilskim problemima postavljena, te stoga ona je bila teško sagledljiva i, najzad, na osnovu takvog njenog izgleda teško je artikulisati njen vrednosni i ontološki nivo.

Pod sloganom da će se ovogodišnji Bijenale održati u uslovima apsolutne nepreglednosti (koji se može razumeti i kao unapred postavljeni alibi) biće da je on pre svega dat kao jasno naznačena odstupnica za nedovoljnu artikulisanost izbora, za opravdanje zbog nedovoljnog uvida u tekuću produkciju ili za odustajanje od napora da se kritčki uobliči i razluči mnoštvo poetika u okviru brojnih tendencija koje su danas na sceni – to sve kao izraz atmosfere straha i nade koji su zaista najkarakterističniji upravo za ovo vreme.

Timotijević je uprkos tome vrlo obuhvatno i zahtevno postavio svoje teze na mnogim linijama: umetnost (i ideologija) na relaciji Istok-Zapad, levo-desno, desno-levo, zatim na tranzicionim mehanizmima koji jedva da su ovde uspostavljeni, dakako ne samo u ekonomiji i sociologiji već i u estetici u krugu: socijalizam-kapitalizam-feudalizam, najzad u domenu samih pitanja koje pokreće ova umetnost mnogih dualizama: tehno-etno, refleksivno-ekspresivno, sofisticirano-rudimentarno. Selektoru je u memoriji ostala i stara (već apsolvirana) teorijska dilema moderna-postmoderna-druga moderna za koju smatra da je još uvek delotvorna u radovima najmlađih umetnika. U medijskom pogledu, obuhvaćeno je praktično sve što je sada karakteristično u vizuelnom stvaralaštvu – od slikarstva do objekata, od fotografija do videa, od instalacija do performansa. U tom opštem šarenilu Timotijević se sasvim otvoreno vraća, dakako na osnovi primera aktuelnog oblikovanja, u vreme herojskih godina Festivala proširenih medija sedamdesetih godina u Galeriji Studentskog kulturnog cerntra u Beogradu gde je tada radio. Čak je i sam naziv Bijenala Paradoksi vremena: sa leve na desnu stranu, sa desne na levu stranu – strah i nada uzet od jednog rada Raše Todosijevića iz 1974-75. godine. Ovolika količina pokazane nostalgije naravno da je dala osnovni ton izložbi i učinila da se ona usmeri u jednom za današnje stvaralaštvo ipak neprirodnom pravcu. Među stotinak učesnika u ovom kratkom i opštem pregledu bilo bi neprimereno izdvajati pojedine autore, pa čak i one koji su svojim radovima iskočili iz proseka masovne umetničke produkcije ovog vremena kojih je dakako bilo i koji su u punoj meri opravdali njegovo održavanja uprkos svim konfuzijama, nedorečenostima i greškama koje su ga ove godine pratile više nego ranijih. Deo toga odpada na šarm jedne mladalačke manifestacije u kojoj ponekad i nije dobro da sve bude pod strogom organizacionom kontrolom, ali se ipak očekovao nešto veći stepen opšte izložbene povezanosti što je zaista bilo u najneposredijoj vezi sa uslovima u kojima su organizatori radili dajući sve od sebe da udovolje i željama selektora ali i samih umetnika koji su, kada su osetili da je kontrola ispuštena, i sami doprineli opštoj haotičnosti ne pokazujući ni minimum profesionalnog odnosa svojim mnogobrojnim, katkada neopravdanim zahtevima u uslovima ovako velikih i složenih organizacionih poduhvata.

Kao i uvek dosada, katalog će naknadno biti objavljen i u njegovom tekstualnom delu selektor(i) će navesti i dakako (od)braniti svoju koncepciju. Tom prilikom biće priređena i njegova promocija koja će svakako biti dobar povod da se o ovom Bijenalu mladih razgovara na osnovu iznetih (i pokazanih) činjenica, a ne samo na osnovu pretpostavki na koje smo se, usled sticaja navedenih objektivnih okolnosti, za ovu priliku morali osloniti. Taj debata će pokazati da je ovaj Četvrti jugoslovenski Bijenale mladih zapravo bio prelazni – milenijumski, pokušaj razumevanja i tumačenja žive umetnosti koja još uvek ima snage da traži svoje nove jezičke, ekspresivne i tehnološke puteve.

 Jovan Despotović

Artcontext, (Košava), br. 1, s. 14-17, Vršac, 4. 2001