Kulturna i umetnička prava u (novoj) Jugoslaviji

Ogled 

Praćenje stanja u oblasti kulturnih i umetničkih sloboda u Jugoslaviji, kao specifičan deo opštih ljudskih prava, nije posebno organizovano niti je primarni deo rada neke od mnogobrojnih ovdašnjih nevladinih organizacija, još manje političkih stranaka. A primera koji upućuju da se ona grubo krše bili je sve više kako se tokom poslednjih godina pojačavala režimska represija prema, po definiciji, kritičkim delatnostima i sredstvima kakvi su nezavisni mediji, univerzitet, populacija mladih, angažovani intelektualci i umetnici, alternativne kulturne ustanove i dr. Naravno da je ona najvidljivija u oblasti političkih prava, pa predlog, pored postojećeg još i novog Zakona o terorizmu zapravo je bilo uvođenje na mala vrata najoštrije represije protiv delovanja svake organizovane pa i individualne aktivnosti u odnosu na pređašnji totalitarizma, koji bi se dakako, po prirodi stvari, neminovno odrazio i na kulturu i umetničko stvaralaštvo. Otuda bi se taj zakon mogao slobodno zvati i zakonom protiv opozicionih stranaka i organizacija te kritički nastrojenih pojedinaca, među kojima su dakako i umetnici, a primere njegove primene videli smo u pravosudnoj praksi (u Valjevu, Požarevcu, Nišu, Zaječaru i dr.).

Trebalo je očekovati uobičajenu floskulu da će taj zakon biti sačinjen prema svetskim standardima u toj oblasti (na koje su se domaći pisci pozivali) uz redovno previđanje zaštitinih mehanizma koji se obavezno ugrađuju da bi se sprečila samovolja aparata državne represije – policije, istražnih organa, tužilaštva i sudova, a i to da upravo u zemljama sa najdrastičnijim antiterorističkim zakonima država ima najviše problema sa terorističkim aktivnostima. Ono što bi bilo prvo na udaru je razoružavanje stanovništva oduzimanjem legalizovanog oružja koje poseduju u policiji registrovani antirežimski aktivisti (što će naravno samo dovesti do nelegalnog nagomilavanja oružija većeg kalibra i ubojite moći, jer onaj kome uduzmu, na primer legalno nabavljen i prijavljen pištolj koji poseduje a ne nosi ga na javnim mestima, naravno da će ilegalno nabaviti, recimo, hekler ne bi li sebe i svoju porodicu zaštitio od enormnog povećanja svih vrsta kriminala pa i najtežih delikata kakve su pljačke i ubistva koji su se generirali iz nekada vladajućih stranaka, čak same policije, budući da su one najveći izvori kriminogenih izvršilaca što je praksa i pokazala – a to je zasigurno u takvim uslovima bilo sasvim legitimno ponašanje), a potom će se nastaviti sa oduzimanjem kompjutera, telefona, fakseva, fotokopir-aparata, automobila – jer se i ta sredstva, naravno, mogu koristiti za terorističke aktivnosti. Na kraju bi, kako sami nisu mogli da igde putuju, ovakvi zakonodavci od građana oduzimali i pasoše jer im oni, dakako, omogućavaju direktne kontakte sa inspiratorima i naručiocima terorističkih aktivnosti. Dakle, ako nam je bila sasvim izvesna takva neposredna svetla budućnost, bez obzira na dužinu trajanja, sa jasnim ukazivanjem da bi se pojačavala i opresija na drugim poljima: dosad je već violentno, ali zakonito ugašena autonomija univerziteta, na isti način su gušeni elektronski mediji a bezmalo je uništena celokupna slobodna štampa, pacifistička organizacija “Otpor” – kao tobože ilegalna i teroristička, ne može da se registruje, itd, pa prema tome ni stanje u oblasti kulturnih, umetničkih i uopšte intelektualnih sloboda u Srbiji, sva je prilika jer nisu postojali nikakvi razlozi protiv, ne bi bilo manje opresivno i u novonastalim političkim uslovima ako se ne ugrade instrumenti zaštite.

U teoriji, ljudska prava se svrstavaju u tri vrste : a) građanska i politička (liberte); b) ekonomska, socijalna i kulturna (egalite) i  c) prava solidarnosti (fraternite)[1].

U kulturna prava, koja nas na ovom mestu zanimaju, spadaju pravo na zaštitu materijalnih i moralnih interesa koji proističu iz svakog naučnog ili umetničkog proizvoda (u užem smisli to su autorska prava). Ova prava podrazumevaju tzv. akademske i stvaralačke slobode za koje već ima brojnih dokaza da se grubo narušavaju na nizu univerziteta od kada je donet postojeći zakon o visokom školstvu. Akademske slobode su, kako vidimo ili potpuno ugušene u nekim slučajevima, ili su na najboljem putu da budu potpupno odstranjene a u jednom trenutku moguće je bilo samo delovati u okviru naučnog, upravo političkog programa partije koja se zove JUL. Takođe su se i stvaralačke (umetničke i kulturne) slobode sve više grubo ugrožavavale a dokaz tome su bili sve učestaliji policijski i sudski progoni umetnika – performera Miroslava Nuneta Popovića (sa zaprećenom kaznom do 3 godine zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti) i aforističara Bobana Miletića Bapsija (osuđenog prvostepenom presudom na 5 meseci zatvora zbog uvrede nekadašnjeg predsednika SRJ Sobodana Miloševića), napokon i njihovo utamničenje – pesnikinje Flore Brovine i slikara Bogoljuba Arsenijevića Makija[2] (koji se nakon osude na tri godine zbog ometanja slu`benog lica u vršenju dužnosti, a od 7. marta 2000. u bekstvu) samo zbog njihovih profesionalnih aktivnosti koje su kritički orijentisani prema postojećem socijalnom stanju uzrokovanom anticivilizacijskom politikom vladajuće koalicije.

Postoje međunarodni dokumenti koji jasno definišu prava iz ove oblasti. Tako u odredbama Univerzalne deklaracije o pravima čoveka usvojene i proklamovane rezolucijom Skupštine Ujedinjenih nacija 1948. godine (koju je uz nekoliko zemalja tadašnja Jugoslavija najpre negirala da bi je posle Rezolucije informbiroa ipak potpisala), postoji i poseban deo o slobodi umetničkog izražavanja gde je (u članu 27[3]) navedeno:

    1.   Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proističe.

    2.   Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac.

Ova naizgled štura formulacija ipak je taksativno obuhvatila sledeća kulturna prava:

          a) pravo svakog pojedinca, građanina i državlajnina svake zemlje na učešće u kulturnom životu zajednice,

          b) pravo da on neograničeno uživa u blagodetima naučnog napretka koja su opšta dobra,

          c) a autorska prava iz oblasti nauke i umetnosti štite i omogućavaju tvorcima naučnih i umetničkih dela da ih najpre neometano stvaraju a da zatim od njih imaju svaku materijalnu i moralnu korist.

Najdetaljniju razradu kulturnih prava na ovom univerzalnom planu intrenacionalnih propisa, a kao precizniju razradu Univerzalne deklaracije, sadrži Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine u kojoj član 15[4] nalaže:

          1. Države članice ovog pakta priznaju svakom prava:

                   a)   da učestvuje u kulturnom životu;

                   d) da se koristi dostignućima nauke i njihovom primenom;

                   c) da uživa zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svake naučne, književne ili umetničke proizvodnje čiji je on autor.

          2. Mere koje države članice ovog pakta budu preduzele u cilju obezbeđenja punog korišćenja ovog prava moraju da obuhvataju mere koje su potrebne za obezbeđenje očuvanja, razvitka i širenja nauke i kulture.

          3. Države članice ovog pakta se obavezuju da poštuju slobodu neophodnu za naučno istraživanje i stvaralačku delatnost.

          4. Države članice ovog pakta priznaju koristi koje treba da budu rezultati jačanja i razvitka međunarodne saradnje i veza na polju nauke i kulture.

Priroda ovog pakta je takva, da čak i zemlje koje ga nisu potpisale … ne mogu a da ga ne prihvate kao sasvim autoritativnu verziju sadržaja Povelje Ujedinjenih nacija, odnosno njenu detaljnu dopunu[5]. Kako je sadašnja, treća Jugoslavija prihvatila, budući da je samozvani sukcesor prethodne, i sva njena potpisana međunarodna dokumenta, ovi internacionalni standardi moraju se primenjivati bez obzira na pozivanje na okolnosti u kojima se zemlja nalazi (međunarodna izolacija, borba protiv novog svetskog poretka, borba protiv domaćeg i međunarodnog terorizma, postojanje niotkoga priznatog vođstva tzv. istinoljubivog i slobodoljubivog čovečanstva) iključivo zahvaljujući unutrašnjoj politici. Dakle, ni ova se prava ne mogu ograničavati niti suzbijati bilo kakvim pozitivnim propisima niti uredbama kojima je prethodna vlada Srbije sve više pribegavala upravo ne bi li izbegla propise na koje se savezna država po svemu sudeći neopreznom sukcesijom samoobavezala. No, to nažalost nije slučaj samo sa ovom oblašću.

UNESCO-va dokumenta još preciznije navode i razrađuju ova prava na sledećim mestima: Cultural Rights as Human Rights (Kulturna prava kao ljudska prava, Konferencija eksperata, Pariz, 1968) i Studies and Documents on Cultural Politics 3, (Studije i dokumenti o kulturnoj politici 3, Pariz, 1970) u kojima su uneti najpotpuniji sadžaji kao okvir za stalno praćenje ostvarivanja ovih specifičnih intelektualnih, umetničkih i kulturnih prava čoveka, te njihovu primenu u svim zemljama, dakako i u SRJ, posebno u Srbiji. To su zapravo detaljni vodiči kroz oblast kulturnih prava koja su za širu javnost ostala nepoznata pa totalitarno ustrojena država shodno tome može da propisuje nemoguća i nedozvoljena antikulturna i anticivilizacijska pravila. Dokaza za ovo ima mnogo, posebno tokom protekle decenije kada su čak i najznačajnije nacionalne kulturne ustanove doživele prave sunovrate koji nisu bili slučajni već su supstancijalni i dirigovani sa mesta zvanične politike kreirane sa najistaknutijih pozicija. Da nije tako, Muzej savremene umetnosti ne bi bio u kratkom vremenu uništen, ministar kulture ne bi mogao samog sebe da postavi za direktora Narodnog pozorišta, Narodni muzej ne bi postao vašarište i leglo lažne umetnosti i kiča, ne bi najznačajnije kulturne manifestacije propale ili nestale iz javnog života itd.

Nesporazumi na relaciji sa civilizovanim delom sveta nastaju iz činjenice da teorija ovog korpusa razlikuje individualna (zapadno-liberalna) i kolektivna (istočno-socijalistička) kulturna prava[6]. Nakon 1989. godine (pada Berlinskog zida) ova prava se u zakonodavstvu izjednačavaju u svim zemljama oslobođenim od komunizma i realnog socijalizma. U malobrojnim preostalim totalitarnim režimama, a od evropskih zemalja to je slučaj još samo u Jugoslaviji, ona su i dalje podeljena što takođe ukazuje na ideološku prirodu njihovog pravnog tumačenja i statusa koju je najviše na vulgaran načini diktirao neokomunistički program JUL-a. Pohod koji je odatle započet protiv medija i univerziteta odrazio se i na pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje i kulturu koji su dovedeni na rub propasti, uostalom kao i naš ukupni politički, ekonomski i socijalni život. Zaista, bilo je prirodno pitanje, zašto bi se ta opšta propast zaustavila pred vratima kulturnih i metničnih institucija?

Time se zaobilazi i obaveza države koja mora poštovati kulturna prava svakog pojedinaca, na primer: njegovo pravo na slobodan izbor određene kulturne orijentacije koje je izvedeno iz prava na učešće u kulturnom životu, ili njegovo pravo da se upozna s rezultatima naučnog napretka koje je izvedeno iz prava da se uživa u prednostima naučnog napretka. Država takođe mora poštovati individualna prava umetnika na slobodno stvaralaštvo koja se nikakvim posebnim pravnim aktima ne mogu ograničavati dok u pravosudnoj praksi imamo sasvim suprotne slučajeve. To se, dakako, ponajpre odnosi na kritički orijentisane, tzv. angažovane umetnike kojima se jasno ograničava potpuna sloboda kreativnog izraza koja se danas najčešće definiše kao narušavanje ugledna predsednika SRJ, ili sprečavanje službenog lica u vršenju dužnosti, ili organizovanje terorističke aktivnosti.

Kako su postojali sve jasniji nagoveštaji o pojačanoj represiji jugoslovenskog i srpskog režima prema umetničkim stvaraocima i kulturnim poslenicima do 24. septembra o.g. lako je bilo pretpostaviti da bi došlo do prave eskalacije nasilja (državnog terorizma?) i u ovoj oblasti. Otuda je neophodna izrada novih zakona na bazi navedenih dokumenata  koje će načiniti demokratske političke stranke, zapravo nova vlast ili specijalizovane nevladine organizacije koje će istovremeno stalno pratiti i praktičnu primenu pozitivne zakonske regulative uz javne kritike, proteste i apelacije kad god se uoče nepravilnosti i zloupotrebe. Isto se odnosi i na praćenje i pomaganje rada malobrojnih preostalih institucija i manifestacija koje se uz kranje napore bore da prežive ovo vreme opštih destrukcija poput Centra za kulturnu dekontaminaciju (koji je u skladu sa novom politikom borbe protiv terorizma i NATO-plaćeništva proglašen za petu kolonu u kulturi), Centra za savremenu umetnost, Rex-a, Remonta (asocijacije mladih umetnika i istoričara), Konkordije i Bijenala mladih u Vršcu, Trijenala jugoslovenske skulpture u Pančevu, Memorijala Nadežde Petrović u ^ačku – gotovo da je to sve što je preostalo od onoga što je bilo vitalno u kulturi i umetnosti u devedesetim godinama. Njima treba pridodati i nekolicinu stvaralaca iz svih oblasti koji samo zahvaljujući gotovo neprirodnom entuzijazmu i vlastitoj upornosti održali korak sa svetom i nadalje uspevaju da sačuvaju visok rejting koji je jugoslovenska kultura imala u međunarodnim relacijama do pojave nove politike devedesetih godina.

Postojeća kancelarija Ujedinjenih nacija, odn. Visoki komesarijat za ljudska prava u Jugoslaviji već opservira ovu oblast: sudbinu i status onih umetnika koji su ili već u zatvoru poput Fljore Brovine (upravo puštene predsedničkim aktom dr. Vojislava Koštunice) i Bogoljuba Arsenijevića Makija, zatim onih kojima prete zatvorske kazne jer im se trenutno sudi poput Miroslava Nuneta Popovića zbog uličnih performansa i Bobana Miletića Bapsija (samo su okružni tužilac i okružni sudija u tim aforizmima prepoznali oštećenog i pored toga što je aforizam priznata književna forma pa se otuda zapravo ovde radi o čistom i transparentnom primeru suđenja jednom umetničkom delu – prvom posle famoznih “Vunenih vremena” Gojka Đoga za koje su neki srpski intelektualci i umetnici nacionalističke provenijencije, među kojima se na žalost našao i pomenuti pisac, tvrdili da su sa pojavom Slobodana Miloševića ona definitivno prošla).

Zbog svega ovoga stvaraju se uslovi i potreba za formiranjem jakog fonda za pružanje pravne zaštite progonjenim umetnicima i pomoć njihovim porodicama, ali i za obeštećenja koja im zbog državnog progona pripadaju (u prvom slučaju podrazumeva se pronalaženje stabilnog izvora finansiranja među intrenacionalnim donatorima i sponzorima, ili specijalizovanim agencijama koje prate stanje u ovoj oblasti). Stoga je neophodno da nevladine organizacije uspostave tesnu i stalnu saradnju sa drugim međunarodnim organizacijama koje se bave sličnim problemima, poput Međunarodnog udruženja za slobodu kulture koji se nalazi u Parizu, PEN kluba – odbora za pisce u zatvoru sa sedištem u Londonu, Fonda za slobodu izražavanja iz Njujorka, udruženjima i pojedinicima iz naših emigrantskih krugova i drugima koji su spremni da na svaki način pomognu da se ponovi opšta tiranija – pogotovo ona koja se sprovodi nad kulturnim stvaralaštvom.

Kao poseban, javlja se i problem sa stanjem u oblasti zaštite pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara u kriznim (ratnim) područjima jer već sada dolazi do komplikacije odnosa na relaciji Beograd – Priština (odnosno, Srbija – Kosovo) zbog neovlašćenog posedovanja i prometa umetničkih dela, slično onome što se događalo tokom srpsko-hrvatskog rata i rata u Bosni i Hercegovini. U ovoj oblasti takođe postoje međunarodni propisi poput Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u oružanim sukobima i Protokol uz nju[7] (danas u Jugoslaviji urgentno mesto za njenu primenu nalazi se upravo na području Kosova). Da je ona korišćena, mnogi problemi u koje je Jugoslavija zapala tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bili bi izbegnuti te ne bi u inspekciju, na prijavu tih država, dolazili evropski komesari koji su napisali podebele kompromitujuće izvešataje za Savet Evrope koji nam nikako ne služe na čast a govore ne samo o prirodi vladajućeg poretka već i o profesionalnom stanju koje vlada u specijalizovanim ustanovama kakvi su zavodi za zaštitu spomenika kulture ili muzeji i među delom kulturnih poslenika. Na primer, tzv. Krizni štab koji je na početku opštejugoslovenskih ratova formirala vlada Srbije radio je na terenu u ratnom području a iz kontradiktornih izjava njihovih članova ne može se tačno videti šta su oni tamo zapravo radili: da li su spašavali sva kulturna dobra bez obzira na njihovo nacionalno poreklo što im je bila zakonska dužnost (regulisana i međunarodnim pravom) ili su bili selektivni u tom poslu što nije dozvoljeno ne samo po postojećim propisima već i po profesionalnim uzusima. Republički i regionalni zavodim za zaštitu nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara kao i specijalizovane muzejske institucije tada su se ponašale prema volji neodgovornih pojedinaca a ne po svetskim normativima i profesionalnim standardima. U svetu skoro neće biti zaboravljeno odnošenje pa skrivanje pokretnih kulturnih dobara iz Hrvatske, granatiranje Dubrovnika, rušenje džamija i Banja Luci, višekratnog miniranje jedine džamije u Beogradu itd. – i sve je to prošlo bez reakcije i protesta najodgovornijih institucija, vladinih organa i pojedinaca sa vrha državne vlasti, eminentnih zvaničnika te najpozvanijih i najpoznatijih zaštitara i umetnika.  Sva je prilika, na žalost, da će nam se u slučaju najneophodnije i najurgentnije zaštite, upravo zbog ovakvog naopakog spašavanja kulturnih dobara, baš na Kosovu gde je najveća koncentracija spskih nepokrenih spomenika kulture, ovo neprilično ponašanje još jednom osvetiti i to na najgori način.

U taj korpus propisa spada i Konvencija o zabrani i sprečavanju nezakonitog uvoza, izvoza i transfera imovine nad kulturnim dobrima[8] koja se takođe intenzivno kršila tokom poslednje decenije na područiju bivše i sadašnje Jugoslavije. Bili smo svedoci, a to još uvek traje, da se pokretna kulturna dobra (prema zakonima tržišta) nelegalno prenose preko granica novouspostavljenih jugoslovenskih država. U tome učestvuju i neki od najpoznatijih muzejskih savetnika koji su pobrkali etičke i profesionalne standarde, a time ne samo da su svoju struku srozali na najniži nivo već su zapravo učinili teže krivično delo od svojih političkih nalogovaca. Kao da se sa njima utrkuju ko će pre dospeti do Haga. A takva sudbina im je neminovna. Tu spada i često zaboravljana Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine[9] koja se takođe ne poštuje u SRJ, ili se ona koristi samo u iznimnim, selektivnim prilikama – radi opravdane optužbe NATO-a zbog bombardovanja i raketiranja sredstvima koja zagađuju prirodnu okolinu. A taj izbor koji je takođe diktiran direktnim ideološkim razlozima upravo i govori o moralnom stanju u kome sa našlo ovdašnje državno, odnosno političko rukovodstvo i koji se direktno odražava na prečesto nedozvoljen, u stručnom smislu, rad profesionalnih institucija.

Stoga je neophodno istovremeno, preko specijalizovanih internacionalnih organizacija kakve su UNESCO, AICA, ICOM[10] raditi na zaštiti kulturnih prava i umetničkih sloboda, na sveukupnoj zaštiti pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara, pogotovo onih koja su uneta u popis svetske baštine pružajući im svu moguću pravnu, tehničku i stručnu zaštitu (kakve su eventualne obnove, rekonstrukcije, konzervacije, restauracije itd.), kao i na sprečavanju nedozvoljenog prometa pokretnih kulturnih dobara. Iako postoje državne veze sa ovim organizacijama (na primer, u UNESCO-u je jugoslovenski predstavnik na nivou otpravnika poslova, a ne opunomoćenog ambasadora što bi bilo moguće tek kada SR Jugoslavija bude primljena u članstvo Ujedinjenih nacija – a upravo se danas to dogodilo) potrebno je sa njima uspostaviti i paralelne kontakte koji će pokriti uočene nedostatke nastale usled nedoslednosti, nestručnosti i štetočinstva činovnika koji vode državne poslove, svakako u okviru zacrtane državne politike definisane sa najvišeg novoa.

Nephodno je i paralelno stvarati i aktivniji sistem vođenja protokola za sve postojeće i za svaki novi slučaj ugrožavanja prava na slobodu intelektualnog, umetničkog i kulturnog stvaralaštva iz političkih razloga u Jugoslaviji gde bi se prikupljala dokumentaciju (literatura, novinski tekstovi, komentari, sudske hronike i dr.) za ovu oblast. U tom smislu potrebno je pojačati i izdavačku delatnost koja bi se isključivo odnosila na ove probleme: pisanje bookleta za edukaciju (male brošure za obrazovanje aktivista i volontera zainteresovanih za ovu oblast), prevoditi korpuse (zbirke) nedostajućih propisa internacionalnih prava iz ove oblasti kojih ima podosta itd. Tu spada i održavalnje edukativnih (informativno-obrazovnih) seminara iz ove oblasti za profesionalce koji se njome bave radeći u specijalizovanim ustanovama, za one pojedince koji su stručno involvirani u ove probleme (novinare, komentarore društvenih prilika) i sve druge koji su iz najrazičitijih razloga zainteresovani (pravnike, istoričare umetnosti, profesore univerziteta i dr.).

Ovo je zasigurno jedini put da se u sadašnjoj situaciji sa stanjem u oblasti ljudskih prava u Jugoslaviji pokuša da načini koliko-toliko delotvorni sistem zaštite, kako smo videli, već zaštićenih pomenutim instrumentima intelektualnih, kulturnih i umetničkih prava na približnoj razini postojećih, definisanih i ratifikovanih međunarodnih konvencija, standarda i propisa u intrenacionalnim relacijama koji su podložni mnogostrukoj zloupotrebi vlasti koja se danas očito sve više oseća nesigurnom i nestabilnom ne samo zbog mnogostruko zategnutih spoljnopolitičkih odnosa koje doživljava kao neprijateljske, već pre svega zbog sve komplikovanije i nerešivije unutrašnje agonije usled izuzetno zaoštrene konfliktnosti krajnje raslojenih i suprotstavljenih društvenih grupa. A u uslovima neposredno predstojećeg ustrojavanja nove države zaista će biti izuzetno teško nametnuti i sprovesti u delo civilni koncept politički zasad marginalizovanog i fragilnog korpusa kulturnih prava. U apsurdnostima tih krajnosti gotovo da je nezamislivo ikakvo efikasno i promptno zalaganje za ideje kulturnih i umetničkih sloboda u sadašnjoj Jugoslaviji. Do stvarne promene i u ovoj oblasti, kao u ostalom i drugde, može doći jedino posle konačno postignute politički kvalitetne promene ovdašnje vlasti. Otuda ne čudi da ona zasad nimalo ne poklanja pažnju ovoj oblasti. Kada se budu načinile prve štete u maniru prethodnog režima glavni krivac će pored nje biti i profesionalci i specijalisti – eksperti koji su se nenadano, i svakako bez razloga, povukli sa javne scene u ovom kritičnom momentu.

Napomene

[1] Videti: Kulturna prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1999, str. 105 i dalje.

[2] O ~emu je “Republika” ve} pisala u vi{e navrata ne samo bele`e}i pravosudnu faktografiju ve} i zadiranjem u opis stvarnih prava na slobodu umetni~kog izra`avanja.

[3] Videti: Osnovni dokumenti o ljudskim pravima, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1998, str. 12. Prvi put na srpskom u Zborniku o ljudskim pravima, ed. Vane Ivanovi} i Aleksa \ilas, London 1983, str. 33.

[4] Videti: Osnovi dokumenti o ljudskim pravima, str. 37-38.

[5] Videti: Zbornik o ljudskim pravima, str. 16. Jugoslavija je Ukazom Predsednika Republike J.B.Tita proglasila ovaj Zakon i objavila ga u Slu`benom listu SFRJ 1971. godine, ali je on zadugo ostao nepoznat {iroj javnosti a nije navo|en ni diskutovan ~a ni u akademskim krugovima, sem me|u malobrojnim disidentima onog vremena, kako su prire|iva~i napomenuli.

[6] Videti nap. 1, str. 106 i dalje.

[7] Videti: Convention for the Protection of Cultural Property in the Event of Armed Conflicts an Protocol, 1954/1956, 149 United Nations Treaty Series 215.

[8] Videti: Convention on Prohibition of Prevention of Ilicit Import, Export and Transfres of Ownership of Cultural Property, 1970/1972, 823 United Nations Treaty Series 231.

[9] Videti: Covention concerning the Protection of the Word Cultural and Natural Heritage, 1972/1975, 11 International Legal Materials 1358.

[10] UNESCO – Unitet Nation Economic, Social and Cultural Organisation (Ekonomska, socilajna i kulturna organizacija Ujedinjenih nacija sa sedi{tem u Parizu), AICA – International Association of Art Critics (Me|unarodno udru`enje umetni~kih kriti~ara, pripada UNESCO-u),  ICOM – International Council of Museums (Me|unarodni savet muzeja, tako|e pripada UNESCO-u).

Jovan Despotović

Republika, Beograd, 2002