Miroslav Pavlović, slike-objekti

Postoje mnogobrojni dokazi i primeri da je slika kao umetnički predmet tokom modernizma pretrpela mnogobrojne transformacije koje su pokazale da je ona u jednoj signifikantnoj kreativnoj praksi ovog perioda postala polje svakovrsnih mentalnih, radnih ili semantičkih preispitivanja. Brojni autori perioda istorijskih ali i kasnijih avangardi podvrgavali su stečeni tradicionalni status umetničkog predmeta koji je građen u njenoj dugoj povesti, a konačno petrifikovan klasičnim akademizmom koji je postavio definitivne formalne i značenjske karakteristike – one koji se još uvek doslovno praktikuju u obrazovnim programima umetničkih škola.

I upravo je to mesto koje je najčešće i najžešće napadano duž brojnih linija avangardi. U periodu istorijskih avangardi na početku veka tradicionalno realizovana slika bila je najpre načeta u svom likovnom statusu bilo redukcijom složenog pikturalnog sadržaja koji je formiran u njenoj dugoj povesti, kada je ona ipak zadržala makar izmenjeni fizički izgled jednog umetničkog predmeta, dok je u najradikalnijim slučajevima ona bila zamenjena nekim drugim – u nekim ekstremnim primerima neumetničkim objektima koje su autori vlastitim činom proglašavanja uvodili u samo estetsko polje.

Nekoliko izložbi koje je tokom prošle i ove godine priredio slikar Miroslav Pavlović u vršačkoj Konkordiji, novosadskom Zlatnom oku i sada u beogradskom Paviljonu Veljković pokazale su kako je naša aktuelna kreativna praksa vrlo zainteresovana za revitalizaciju tih radikalno avangardnih tendencija. Na njima je predstavio nekoliko ciklusa novih radova koji dosledno tragaju za nekim novim mogućnostima današnjeg artefakta, tačnije u onoj epohi koja je oštro postavila probleme odnosa tradicionalnog modernizma i drugog modernizma na kraju XX veka. Pavlović je na svojim izložbama prikazao tih nekoliko ciklusa radova, onako kako su oni i nastajali a koji očigledno sadrže jedinstvenu unutrašnju kreativnu ideju. Može se upravo konstatovati da je praktično do istog cilja dolazio koristeći različite oblikovne postupke. Jedan od njih se bazira na analitičnosti i primarnosti monohromnog slikarstva kada se diskutuju njeni bazični elementi – boja, i uopšte piktoralni sloj, proces slikanja – način nanošenja kolorističke materije na osnovu slike, a čak se i sama površina platna – postupak njene pripreme, tekstura, tehničke karakteristike promovišu do legitimnog i konstitutivnog elementa dela. Drugi je strukturisanje opšteg izgleda, ranije se govorilo – poetike, slike po geometrijskim postulatima, a tokom osamdesetih godina  radilo se o jednoj vrsti simulacije plastičkog govora u ‘neogeo’ sintaksama na samom kraju modernizma. Treći je dekonstruktivistički faktor  recetne umetničke produkcije kada se bilo koji element sadržaja slikarstva, ili svi zajedno, razlažu na nezavisne estetičke komplekse koji i u takvom ‘fraktalnom’ stanju ipak grade jedinstvenu sliku – likovnu predstavu.

Dakle, ukratko sumirajući navedene Pavlovićeve ‘faze’ rada koje zapravo vode, kako smo videli, isključivo prema jednom cilju – uspostavljanju realnih principa drugačije plastičke sintakse novog stvaralaštva, može se ustvrditi kako je on ovim slikama-objektima-reljefima-konstrukcijama izgradio jednu od najzanimljivijih i najuverljivijih uporišta u novomodernističkom oblikovnom kompleksu aktuelne obnove, ili kako neki kritičari isključivo navode – redefinisanju slikovnog stanja likovnog dela u recentnom jugoslovenskom stvaralaštva.

Jovan Despotović

Paviljon Veljković, Beograd, 9. 1998