Rasulo, neodgovornost, arogancija…

Da li je preterivanje, ili stvarnost , kada se kaže da Srbija danas živi u uslovima svojevrsne duhovne i kulturne okupacije i raznih „nepisanih” (ali jasnih) pravila i diktata?  

Ne mislim da se srpska kultura (a u užem smislu, i umetničko stvaralaštvo) nalaze u bilo kakvom stanju okupacije. Ona je u evidetnom rasulu. Pre svega institucionalnom i organizacionom. A za to je ponajpre odgovorna država koja, ni nakon osam godina, nije uspela da utemelji zakonodavnu, finansijsku i kadrovsku bazu na kojoj bi naša kultura bila zasnovana. 

Kada je 2001. godine započeo proces, za koji su svi znali da će biti dugotrajan, formiranja jedne nove, drugačije kulturne politike primerene vremenu i važećim standardima u ovoj oblasti, događale su se nepojamne stvari. Na pimer, nova poreska politika je snažno ošamarila kulturu i umetničko stvaralaštvo svodeći ih na proizvode poput svih drugih. Setimo se samo naslova iz onovremene štampe: ’Andrić prvi put u istoriji oporezovan!’ (slikovita aluzija na to da su se književna dela oporezovana istom stopom kao i svaka druga roba u maloprodaji). Prigovori koji su izneti bili su arogantno odbacivani od finansijske birokratije, i to sa najvišeg, ministarskog mesta, kao vid zalaganja za ’pranje novca’ kroz ovu delatnost. No, vremenom, činjenice koji su dolazile iz sveta kulture polako su prevladavale činovničke barijere pa je kraj prve vlade nakon oktobarskih promena 2000. dočekan sa 3% budžetskih izdvajanja u odnosu na 0,3% sa čime se počelo. Danas se, nažalost, kultura opet nalazi na početnih 0,3%, bez novih zakona i sa tek delimično realizovanom kadrovskom obnovom, što sve zajedno neće stvoriti potreban okvir daljeg razvoja kulture u Srbiji. Kao da je nekadašnja parola ’Sa kulturom je lepše’ zamenjena, za političare, primerenijom i poželjnijom –  ’Bez kulture je lakše’. 

Kultura je uvek integrisana delatnost i u internim i u međunarodnim relacijama te je stoga teško govoriti o njenoj ’okupiranosti’ sa bilo koje strane. U njoj je odavno odbačena dilema: globalno ili lokalno. A to da li se nove generacije stvaralaca (gledano istorijski) okreću više aktuelnim događajima ili tradiciji, to je naprosto pitanje shvatanja ciljeva ove delatnosti kao i senzibiliteta samih stvaralaca. I tu nisu moguće nikave spoljašnje ili nasilne intervencije. (Zapravo one su moguće, ali uvek sa pogubnim konsekvencama po nju.) Ako, na primer, nema umetničke kritike, to svakako nije dokaz da je kultura u stanju diktata. Ili, ako je kulturno stvaralaštvo okrenuto nekim opštim civilizacijskim sadržajima, to nikako ne znači da je možemo oceniti kao ’okupiranu’. Osnovana osobina kulture je de je ona slodna i da odgovara isključivo vlastitim kriterijumima vrednovanja. Ako su oni pozitivni, onda je ona dostigla cilj – ma kako de se nekom činilo da je ’okupirana’ ili pod ’diktatom’ bilo spoljašnjih bilo nutrašnjih pritisaka, bilo globalnih bilo lokalnih uticaja. 

Jovan Despotović

Odgovorni urednik kulturno-informativne redakcije Trećeg programa Radio Beograda

Pečat, 11.7, s. 57, Beograd, 2008