Gabriela Vasić

Društvena, ali profesionalna pozicija savremenih umetnika danas je postala izuzetno dramatična. Njihova egzistencija već je niz godina izrazito ugrožena da bi kulminacija dostigla vrhunac tokom devedesetih kada su ozbiljni stvaraoci bili potpuno prepušteni sebi, a društvo i država kao da su očekivali ili mislili da se podrazumeva da je umetnik dužan da se sam pozabavi osiguranjem svojih životnih uslova, i posle toga, ako uopšte preostane vremena, posveti vlastitom stvaralaštvu. Zbog takvog njihovog apsurdnog statusa, dramatično je u poslednje vreme poslato niz upozoravajućih signala i jedan je upravo sada upućen novom izložbom CONTR’ACT ART: ART 4 FREE? (april 2001.) Gabriele Vasić u Galeriji SULUJ-a, koja sem vrlo određenog estetičkog sadržaja veoma duboko zadire i u opšta pitanja opstanka samog umetnika i njegovog rada u današnjim društvenim uslovima.

Gabriela Vasić je rođena u Beogradu 1974. godine gde je diplomirala i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti; izlaže od 1992. a ovo joj je sedma samostalna izložba; radi kao likovni pedagog u studiju “Linija” – “od čega živi, a umetnost joj dođe kao hobi” kako je sama napomenula.

Smisao najnovijeg njenog nastupa određen je sledećim autoiskazom: “Ovom izložbom nastojim da postanem kolekcionar, menadžer i profesionalac”. Dakle, odmah je istaknuta bolna suština njenog (i ne samo njenog) poziva: šta je danas sve neophodno stvaraocu, uz umetnost kao ‘upražnjavanje slobodnog vremena’ kako vidimo, ne bi li obezbedio minimalne uslove za vlastito stvaralaštvo. Ako se izuzmu uobičajene aktivnosti umetnika za obezbeđivanje egzistencije, kakvi su najbizarniji poslovi koji sa samom umetnošću nemaju nikakve veze, onda je izložba Gabriele Vasić zamišljena i realizovana i kao kolektivna akcija prikupljanja “donatorskih” sredstava za njene buduće umetičke projekte zapravo kao još jedan vid primerenog “snalaženja” u uslovima u kojima odista ne postoje nikakvi uslovi za normalno funkcionisanje mladih umetnika, posebno onih koji govore jezikom novog stvaralaštva koje niti ima masovnu publiku, koje mediji jedva da pominju a kritika tek sporadično registruje, niti ima imalo mogućnosti da bude verifikovano na umetničkom tržištu.

Izložba se, u istom duhu, sastoji od sledećih radova: stare sentence Gorana Trbuljaka “činjenica da je nekom dana mogućnost da napravi izložbu važnija je od onoga što će na toj izložbi biti pokazano” uz aktuelni dodatak ovom konceptualističkom citatu po kome je činjenica da je nekom dana mogućnost da napravi izložbu gotovo pogubna za autora koji se tada suočava sa nizom nerešivih problema: od produkcije vlastitog rada do njegove adekvatne prezentacije, pristupa medijima, recepcije kritike i publike, interesovanja kolekcionara itd. Tu je zatim i video-instalacija, virtuelni prikaz (umesto stvarnog koji ne postoji) radnog prostora – ateljea autorke, spisak dosadašnjih donatora registrovanih na njenoj izožbi u Galeriji “Zvono” održanoj prošle godine i još nekoliko, za status umetnika u ovom društvu krajnje kompromitujućih dokumenata koji dramatično svedoče o njegovoj društvenoj i profesionalnoj poziciji u ovom trenutku (razni ugovori o izlaganju, prepiska sa galerijama, konkretno sa SULUJ-om, i dr.).

Danas svakako da više nisu “u modi” izložbe protestnog karaktera, pogotovo ako imaju politički sadržaj. Ali ovaj ironični vapaj ispunjen krajnjim nezadovoljstvom i obeshrabrenjem autorka ne samo da ima puni društveni smisao već je pre svega upozorenje onima koji poseduju moć da smesta utiču na promenu pozicije mladih umetnika, onih koji će poput nje svakako obeležiti svoje vreme dajući mu osnovni pečat – makar ono imalo i ovakve poražavajuće i zastrašujuće karakteristike.

Ovo se moze nazreti i kao naznaka trajnijeg, ne samo umetničkog već i društvenog aktivizma Gabriele Vasić.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 4. 2001