‘… Više niko ozbiljan ne izlaže …’

Ovogodišnji 21. Oktobarski salon sasvim tačno odražava i potvrđuje stanje u likovnoj umetnostn Srbije. A ova konstatacija uglavno znači da je ta ista slika već mnogo puta viđena, nešto manje puta konstatovana; reklo bi se da je baš ovaj i ovakav Salon bio i prošle godine, i pretprošle, i one pre nje i tako dalje. Stanje, pri čemu ne moramo da uznemo u obzir samo ono što je moglo da se vidi u Paviljonu na Malom Kalemegdanu, nedvosmisleno ukazuje na trend prema kojem moženo da budemo sigurni kada zaključujemo da će i iduće godine Oktobarski salon biti isti ovakav, i ko zna koliko još narednih godina? 

Likovne discipline (slikarstvo, crtež, grafika i skulptura) čvrsto su se učaurile u bajate estetičke koncepte koji nemaju izgleda da se promene, bar ih ovi protagonisti neće promeniti. To je već izrazito dosadna, gnjavaorska umetnost u kojoj stvaraoci uporno i dosledno preslikavaju (bilo sopstvene, bilo tuđe) stare i prastare uzorke. Stvaraju već godinama potpuno ista dela dobro pazeći da slučajno ne iznevere sami sebe, ne ostavljajući nam tako nimalo nade da će nas, jednom, iznenaditi novim naporom ka produbljivanju sopstvenog stvaralačkog puta, ili još neočkivanije, ka osmišljavanju nekog drugog likovnog shvatanja (a o novom plastičkom jeziku i da ne govorimo). 

Nove ambicije 

Naslov ovog pregleda sa ovogodišnjeg Oktobarskog salona uzet je iz izjave jednog nesuđenog izlagača koji je (za ovaj osvrt je sasvim svejedno iz kakvog razloga – razočaran ili povređen) demonstrativno odneo svoja dela meposredno pred otvaranje. Nalazimo da je veoma dobar jer sasvim precizno ukazuje na stanje i duh koji vladaju ovim Salonom. Ne možemo da ‘lazimo u to šta je autor tačko podrazumezao pod pridevom ’ozbiljan’, ali možemo sebi da dozvolimo da smo mu nazreli dva osnovna značenja. 

S jedne strane, imali smo prilike da pročitamo sugestiju koja je protekla sa prethodnog Salona iz koje vidimo da su ambicije ovog, 21. Salong bile veće nego ranijih godina. Naime, pozvani su naši renomiraii umetnici ne bi li ’kvalitetom radova doprineli reprezentativnom izgledu Salona. Ovo izuzetno iz razloga šito će Salon trajati za vreme konferencije UNESCO-a kada i Beograd nastoji da prikaže svoj kvalitet’. Baš tako! Na prstima jedne ruke možemo nabrojati umetnike koji ove godine izlažu, i od renomiranih i od nerenomiranih, koji su, da kažemo, svojim delima zadovoljili ovo naše primitivno, provincijsko svojstvo da se u svakoj prilici prikazujemo svetu uglavnom onakvim kakvi najčešće nismo. Drugo mogućno značenje proističe iz činjenice da se sem dva-tri ’renomi-rana’ umetnika niko iz elite (mi nemamo komplekse manje vrednosti prema ovoj reči i pred ovoj pojavom) likovnih stvaralaca Srbije nije odazvao ovom ljubaznom pozivu. Znači da se ’ozbiljni’ stvaraoci bilo u smislu istinskih umetnika, bilo u smislu potvrđenih i priznatih vrednosti, za sadašnje prilike i naša shvatanja, zaista nisu pojavili. 

Tvrdimo, međutim, da ako organizatori i selekcije nisu uspeli da ova izložba bude reprezentativna za ’veliki beli svet’, ono su uspeli, želeli to oni ili ne, da ona bude prezentativna za nas, što je, mislimo, mnogo značajnije Ali, šta im je – tu im je! Pošto nam nije cilj da razmatramo temu ’Šta bi bilo da je bilo’, ostaje da prenesemo čitaocu ponešto od onoga što smo imali prilike da vidimo. 

Put figuracije 

Slikarstvo   je   potvrdilo da   čvrsto   i   odlučno   stoji   na putu figuracije. Na prvi pogled je uočljiva tematska i estetska raznolikost koja se kreće od intimističkog i poetskog realizma do satiričnog i anegdotskog, do ekspresionizma i nadrealnog, fantastičnog, ’slikarstva surovosti’, fantasmagoričnog i metafizičkog slikarstva do hiperrealističkog, konceptualnog (?) i ekološkog slikarstva. Iz ove dominirajuće grupe autora izdvajamo snažni ekspresionizam Momčila Antonovića (nagrada za slikarstvo; drugi dobitnik je Milutin Dragojlović), simbolički-transcendentalno Božidara Damjanovskog i Aleksandra Cvetkovića, sasvim intimističko pronicanje u psihološko Ružice-Bebe Pavlović. Od najmlađih nametnuli su nam se Danica Rakidžić-Basta, Rada Selaković i Mića Stoiljković (dvoje poslednjih izrazitim talentima i naročitim dometima u okvirima sopstvenih shvatanja slikarstva), Apstrakcija – tu i tamo. Malo istraživanja u sferi optičkog, malo ekspresionizma, malo enformela; izbor je sasvim skroman, i, sudeći po ovoj izložbi, srpska apstrakcija je beznačajna, upokojena, mrtva. 

Sa skulpturom, crtežima i grafikom ista je stvar. Treba napomenuti da je za ovo poslednje učinjen i najbolji izbor u okviru izložbe uopšte. Od zanimljivih skulptora ukazujemo na upečatljiv i upadljiv ekspresionizam mladog Pavla Pejovića (nagrada Livnice ’Plastika’), igračke-zamke Milije Nešića i neverovatan, čak hipersenzibilan odnos volumena, površine, ’linije’ i prostora Ota Loga. Za nas, najslabija je nagrađena Angelina Gatalica, sa dosadnim, izpraznim, bezmalo klasičnim portretom, zamislite, Nadežde Petrović! (To je ona slikarka, da podsetimo čitaoce, čijim delom započinje moderno slikarstvo u Srba). Zapazili smo i suptilno psihologiziranje u crtežima-portretima Milovana Vidaka, neokubističke portrete Sretka Divjana, fantastiku Zorana Ivanovića. Nagrađeni Fatmir Kripa još jednom potvrđuje visoku vrednost naše trenutno najbolje i najvitalnije – prištinske grupe grafičara. 

Kakvo je stvarno stanje? 

Mislimo da jedino izbor umetnosti i dizajna nije adekvatan stvarnom stanju — ispod je njenog nivoa i renomea. U nizu osrednjosti i plagijata ističemo seriju crteža za dečiju slikovnicu Dragane Atanasović Stojanović, plakat Branka Gavrića i vrlo zanimljivu tapiseriju Zagorke Stojanović koja je rešena prostorno, poput skulpture. Nagrađeni Nenad Čonkić se suviše ’približi’ originalnim rešenjima naslovne strane popularne edicije SIC-a da bismo mu priznali pravo na talisman (pre bismo istakli njegov već potvrđeni i priznat programirani dizajn za Televiziju Beograd). Ovaj opšti zaključak za ’primenjaše’ upadljivo se potvrdio na izboru keramike, tekstila i stakla ( Nagradu za staklo ponela je Emilija Marodić, mada nam nije jasno zbog čega; sem nje, staklo je izložio još samo jedan umetnik). Mo-ramo još napomenuti sa žaljenjem da se neobičnom, rekli bismo, siantropološkom kari-katurom Jugoslava Vlahovića do sada niko ozbiljnije nije bavio. A trebalo bi! 

Moć saveta 

Bez namere da ovo bude iscrpan i sveobuhvatan pregled ove izložbe, ostaje da se još  malo zadržimo na jednoj sporednoj    stvari, koja izgleda da postaje pravilo u ovoj sredini. U već sasvim pokvarenoj i obesnoj beogradskoj čaršiji ona je počela da poprima pravu dimenziju, pošto ni ovoga puta, kako to obično biva, nije bez osnova. Naime, nije ni slučajmo ni pošteno  da   od  deset   umetnika, članova Saveta salona (koji ima devetnaest) šest izlaže, a jedan bude i nagrađen. Još gore je sa Selekcionom komisijom, Od njenih osam članova, sedmoro su stvaraoci, a čak petoro izlaže (dakle, ljudi sami sebe izabrali za izlagače, valjda smatraju da ova izložba ne  bi  bila  reprezentativna  u vreme pomenute konferencije bez njihovog učešća) – a dvojica su i nagrađeni?! Znači, od ukupno sedamnaest  članova-umetnika Saveta i Selekcione komisije, jedanaest izlaže i odnosi polovinu od ukupno šest nagrada Žirija salona. Čestitamo! Zaista (bez)primeran bezobrazluk! Bilo bi  zanimljivo i da saznamo kako je paran broj članova Selekcione komisije odlučivao o delima o kojima su mišljenja bila podeljena. Možda su, uostalom, mišljenja bila jednoglasna u svakom posebnom slučaju, kako pretpostavljam da je bilo kada su odlučivali o sopstvenom učešću. U ovakvim komisijama i sa ovakvim ljudima i to je mogućno. Još je nešto mogućno: postoji jedna odredba u Pravilniku Oktobarskog salona: ’Članovi Selekcione komisije, ujedno mogu biti i članovi Žirija za dodelu nagrada’. Zaista lepo – i inspirativno. Verovatno da  nećemo još dugo čekati da vidimo kako se ova mogućnost na najbolji način primenjuje    (na primer, članovi Selekcione komisije sami sebe izaberu za učesnike, posle toga se još jedno sastanu i  međusobno razdele nagrade pošto su istovremeno i članovi Žirija za nagrade;   samo treba paziti  da  članova  bude manje ili da ih je najviše koliko i nagrada – da se nekome ne bi desilo da ostane bez nje). I da završimo jednom nesmotrenom izjavom o ovome jednog člana Žirija za nagrade ovogodišnjeg Salona: ’Ako su dela dobra, ne vidim zašto bi njihovi autori bili kažnjeni zbog društvene aktivnost odnosno učestvovanja u radu Saveta ili Selekcione komisije’. Pošto ne verujemo u njegovu naivnostostaje nam jedino da tvrdimo da je nešto drugo posredi. 

Jovan Despotović 

Glas omladine, s. 36-37, Novi Sad, 29. 6. 1980