Pohvala stilu

Rad aukcijske kuće Madl’Art počeo je 2002. godine, kada je odlučno nastupila u javnosti. Konvencionalno mereno, to je prekratak vremenski period da bi se mogli u potpunosti uvideti njeni rezultati, na primer, njen doprinos u uređivanju onoga što se kod nas još ironićno naziva „umetničko tržište”. Ipak, u ovom periodu održana je dvadeset i jedna velika i profesio-nalno organizovana aukcija slika, skulptura, predmeta primenjenih umetnosti i antikviteta a to je više nego što je Beograd video u poslednjih pedeset godina. Za sve one delikatne ličnosti koje su s profesionalnom znatiželjom, ne uvek iz vizure kupaca, dilera ili kolekcionara, već i kao posmatrači ukupne društvene estetike, pfatile ove dogadaje, bilo je to čisto uživanje, esencijalna pohvala jednom nijansiranom stilu. Čitav taj mikrosvet u kome, sem umetnika i kritičara, sem galerista i muzealaca, važno mesto imaju i ljubitelji umetnosti, oni posvećenici i znalci, bez obzira na to da li u nekom umetničkom delu vide samo njegovu materijalnu ili tek umetničku vrednost, probuden je iz letargije. 

Iako su oni na kraju ovog niza, njihovo živo prisustvo i učestvovanje bezmalo je odlučujuće za održavanje ovog osetljivog organizma opterećenog, posebno u malim sredinama poput naše, brojnim opasnostima od kojih je najveća upravo nemogućnost da se dode do galerista, muzealaca, dilera ili kolekcionara i ljubitelja umetničkih dela. 

Najveće, najstarije, najmoćnije i najvažnije aukcijske kuće u svetu predstavljaju vrlo važne institucije, jer obezbeduju nesmetano i uređeno funkcionisanje ukupnog sistema složenog sveta umetničkog stvaralaštva, likovnog i primenjenog. Tek osnovana aukcijska kuća Madl’Art u Beogradu krenula je istim putem gradeći strpljivo, posvećenim radom, jedan sistem od koga su postojali samo rudimenti. 

Vreme osnivanja Madl’Arta jeste vreme u kome naše društvo doseže samo dno i periferiju jednog kultur-nog sistema. Sve ono što se događalo u prethodnoj deceniji ukazivalo je na potpunu devastaciju vrednosnog sistema u kome je odjednom bilo najviše mesta za ne-umetnost, neukus, neprofesionalizam, nezakonitost. Ratovi na nekadašnjem jugoslovenskom državnom prostoru doneli su, kao „kolateralnu” štetu, i poplavu takvih umetničkih predmeta koji su se danas našli na poternicama Interpola. Takođe, i takve umetničke znalce i dilere. Neke aukcijske kuće „proslavile” su se upravo tako što su otvoreno nudile predmete s ta-kvom „manom”. 

Taj osmišljeni i realizovani haos bio je slika vremena u kom nije bilo snage za odupiranje izazovima brze, pro-blematične i štetne „koristi”. Štetne za sve, izuzev za dilere kojih je tada praktično bilo na svakom koraku. Njihov primer ostaće zapamćen, zapisan u brojnim no-vinskim izveštajima i objavljenim intervjuima aktera… Posle svega toga trebalo je smoći snage da se započne jedna prava avantura – rad na uređivanju devastiranog sistema, rad prema svetslom propozicijama i standar-dima u kojima nema mesta za pojave poput otrovnog rastinja nekulture i kiča. Posle takvih godina propasti i uništavanja, prevara, podvala i laži, teško je bilo započeti neizvesnu i skupu avanturu povratka na standarde jedne stvarne kulture, umetničkog stva-ralaštva, lepote kreiranja i pronalaženja artefakata i rariteta – slika, skulptura, predmeta primenjene ume-tnosti, antikviteta, neopterećenih problematičnim po-reklom, statusom, izgledom, valjanošću, autentičnošću. Teško je bilo uspostaviti jedno novo tržište ume-tničkih dela koje će u svoje mehanizme najpre ugraditi zaštitu za sve – umetnike, vlasnike i kupce. Treba znati da je tržište umetničkih dela jedino na kome se vrednosti – ne samo one izražene novčanim iznosi-ma – uspostavljaju, ustanovljavaju i odreduju i pre-ma afinitetima Ijubitelja umetnosti, kolekcionara, te profesionalaca koji dopunjavaju muzejske funduse, čime otkupljeni radovi postaju nacionalnom kulturnom baštinom. 

Dakle, mnogo toga zavisi direktno od procene izvesnih ličnosti koje svojim autoritetom kreiraju drugačiji sistem vrednosti. Koliko je to težak posao najbolje zna gospodin Dejan Popović, koga je gospoda Zepter imenovala za izvršnog direktora kuće Madl’Art. Nažalost, u tom važnom poslu nema pomoći od najmoćnijih. 

Kultura i umetničko stvaralaštvo nesumnjivo nude najvidljivije znake institucionalnih promena u svakom organizovanom društvenom sistemu. Toga bi treba-lo da budu svesni svi – od države i njenih institurija kulture, do alternativnih i privatnih poduhvata. Uku-pna aktivnost gospođe Zepter pokazala je na delu, i nadasve efikasno, kako treba da izgleda model stvar-nih promena u osetljivoj oblasti kakva je kultura. Ipak, donekle raduje činjenica da su ideje koje su inicirane iz ove privatne aktivnosti našle odgovarajuće mesto i u predlozima novih zakonskih rešenja koja treba da osiguraju uspešniji razvoj kulture u trajnijoj i stabilnijoj saradnji s državom. Njihova implementacija biće ]oš važnija. Pomoć u mukotrpnom poslu obnavljanja estetike građanske klase, dakako u savremenom smislu, našli smo u primerima umetničkih kolekcija koje je stara srpska gradanska klasa profesora, inženjera, pravnika, oficira, državnih činovnika, ali i industrijalaca, bankara, političara, veletrgovaca i drusjh uspela da formira kao male zbirke u periodu od oko vek i po, do 1940. godine. Najveći broj antikviteta, predmeta likovne i primenje-ne umetnosti koji su njima pripadali prošao je kroz aukcije Mad’Arta, prenoseći kroz vreme i oživlja-vajući ideju lepote življenja u estetizovanom okruženju, zdravoj kompeticiji koja ne ide obavezno za suje-tom ili prestižom vlasnika, već za odavanjem počasti otmenosti i prefmjenosti onih koji su te predmete sa-kupljali i čuvali na različite načine. Danas je teško reći da li je na delu formiranje jedne nove gradanske klase s istim ili sličnim potrebama. Ipak, sigurno je da je jedan od najbitnijih kanala kojim se ta eventualna promena dominantnog ukusa kreće zapravo aktivnost koju je inicirala i praktično jedina poslednjih godina vodila aukcijska kuća Madl’Art. Prilikom socioloških i kulturoloških istraživanja ovog našeg vremena svaki relevantan naučni radnik mo-raće da uzme u obzir pojavu ovakve inicijative kao presudan faktor u restauraciji jednog društvenog sloja koji je garant stabilnosti svake organizovane zajednice prosvećenog, demokratskog i civilnog društva. Kad je reč o praktičnim efektima delovanja kuće Madl’Art, od uobičajenog i očekivanog minimalnog finansijskog salda s početka rada, njena najnovija postignuća daju za pravo onima koji su predvideli da će, s vremenom, taj rad polako, ali sigurno početi da daje pozitivne rezultate. 

Svi pokazatelji to govore: od broja i umetničke vrednosti artefakata koji su u ponudi do fmansijskih efekata. Dakle, konačno postoji jedan pozitivan trend u ovom društvu, a na svima nama je da ga u svojim profesijama i javnim obavezama koje proizlaze iz pozicija koje imamo, podržimo i još više unapredimo. Ključna reč i glavni cilj osnivanja i delovanja aukcijske kuće Madl’Art jeste formiranje umetničkog tržišta. Taj posao mora biti završen uz poštovanje kriteriju-ma, principa, metoda i procedura uobičajenih u tom svetu preklopljenih motiva određivanja umetničkih vrednosti, posredovanja u kupoprodajnim poslovima sa svim profesionalnim i fmansijskim zaštitama. Kako do sada nije bilo uslova da se jedan takav sistem uspostavi i organizuje, a neki od osnovnih preduslova su danas postavljeni, bilo je samo pitanje trenutka kada će biti inicirana ustanova koja bi se tim kraj-nje delikatnim poslom bavila. Trebalo je imati sluh i osećaj za vreme, poslovnu intuiciju i, prvenstveno, viziju da bi se tako nešto uopšte započelo. Gospođa Zepter je sve ove osobine u jednom momen-tu sabrala i započela avanturu koja, jasno je danas, nema izgleda da ne uspe. Posao pomirenja umetničke vrednosti nekog dela i njegove tržišne cene, a potom i adekvatna sertifikovana ponuda, da bi se, što je najva-žnije, prešlo na pronalaženje zainteresovanih kupaca, mukotrpan je proces sačinjen od mnogih opasnosti, nepoznanica, rizika. 

Sklapanje ovih delova u jednu celinu, niz koji vodi sve učesnike do zajedničkog cilja, posao je koji je i u našim uslovima dobio sasvim odredene, jasne i prihvatljive konture, što je veoma ohrabrujuće. A prošlo je tek desetak godina otkad je ova avantura započela. Ovoj ideji predstoji sigurno uplovljavanje u priželjkivanu luku. Madl’Art je sada u mirnoj plovidbi prema njoj, a ta velika i bleštava luka jeste upravo novi muzej umetničkih dela koji javnosti predstavlja privatnu kolekciju gospode Zepter, prikupljanu godinama s pažnjom i posebnom posvećenošću, a bez ikakve pomoći države.

Ovakav paradoks praktično ne postoji u Evropi, jer svaka vlada kojoj je stalo do kulture na razne načine pomaže privatne inicijative ove vrste, posebno one koje veoma aktivno učestvuju u značajnom delu kulturnog sistema. 

U periodu od aprila 2002. do decembra 2009. godine održano je osamnaest aukcija umetničkih predmeta i antikviteta. Po običaju, samim aukcijama prethodile su i vrlo posećene izložbe na kojima su se potencijalni kupci mogli uveriti u umetničku vrednost prikazanih eksponata, ali i u vidno pomeranje politike aukcijske kuće Madl’Art prema prihvatljivijim početnim cenama (od 30 do 50 odsto ispod realnih tržišnih vrednosti). Ovu novost dobro je primila publika koja se u većem broju pojavila i uzela učešče u vrlo živim nadmetanjima. Tome je dakako doprinela i ponešto proširena ponuda dela koja je uključila i mlade umetnike, od Mrđana Bajića, Tahira Lušića, Nade Alavanje do Stevana Markuša, Uroša Đurića i Dušana Gerzića. Time su bili ohrabreni da uzmu učešće u aukcijama i pripadnici najmlađe kolekcionarske generacije koji prirodno tragaju za onakvim umetničkim senzibilitetom koji odgovara njihovom društvenom i profesio-nalnom statusu u ovom trenutku. Naravno da su na ovim izložbama bili zastupljeni i stari majstori naše umetnosti, poput Bete Vukanović, Ivana Meštrovića, Tome Rosandića, Koste Milićevića, Ivana Radovića, Đurda Teodorovića, Mila Milunovića, Marka Čele-bonovića, Milana Konjovića, Ivana Tabakovića, Peđe Milosavljevića, Vinka Grdana, Janka Brašića, Aleksandra Deroka, preko generacije visokog modernizma Cuce Sokić, Stojana Ćelića, Miće Popovića, Miodraga B. Protića, Zorana Pavlovića, pa sve do protagonista likovnih estetika druge polovine i kraja prošlog veka Milana Blanuše, Uroša Toškovića, Ljube Popovića, Radomira Reljića, Peđe Neškovića… Generacijsko proši-renje ponude privuklo je dodatnu pažnju na delatnost aukcijske kuće Madl’Art. 

Od avgusta 2006. do januara 2008. godine, kao specijalni dodatak nedeljnika Evropa, aukcijska kuća Madl’Art jednom mesečno objavljuje publikaciju Madl’Art kojoj je osnovna namena da različitim temama skrene čitaocima pažnju na brojne fenomene kolekcioniranja umetničkih dela i antikvitenih predmeta. Tako su bili objavljeni tekstovi o načinima i razlozima prikupljanja ikona, specifičnostima koje se isključivo odnose na kupovinu dela i radova konceptualne umetnosti i, posebno, naivne umetnosti koja je i danas veoma popularna, ali nažalost to tržište je preplavljeno delima male ili nikakve umetničke vrednosti. U ovim izdanjima predstavljene su i vdika kolekdja gospode Madlene Zepter, zatim zbirka kontroverznog Eriha Šlomovića i mogula u međunarodnim kolekcionarskim krugcmma Britanca Čarlsa Sačija (Charles Saatchi). Posebna rubrika bila je posvećena informisanju naših čitalaca o kretanji-ma i važnim događajima na svetskoj aukcijskoj sceni, odnosno delatnostima kuća kao što su Sotheby’s, Christie’s, Dorotheum i druge. U specijalizovanim člancima obradena je evropska poreska politika u oblasti umetničkih dela i usluga kao i posebnosti u narastajućem fenomenu prikupljanja dela ruskih umetnika XIX veka. Dakle, pored jednog vida edukativne delatnosti, ovo glasilo kuće Madl’Art imalo je i funkciju pravovremenog obaveštavanja domaće javnosti o svetskim kretanjima u oblasti kojom se i ona sama bavi. 

Naglasimo još da je na prolećnoj aukciji, marta 2009, bilo izloženo prodaji i nekoliko dela koja imaju značaj kulturno-istorijskog dobra prvog reda: ranobarokna vojvođanska ikona na staklu Sveti Jovan Krstitelj (sa svetim Savom i drugim svecima) datirana 1760; Stubovi, rad vajara Frangeša – Mihanovića za paviIjon Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na internacionalnoj izložbi u Parizu 1925, kao i paravan Dragutina Inkiostrija. Međutim, institucije kulture zadužene za čuvanje naše baštine nisu ta dela otkupile, tako da su ona ostala neprodata do nekih boljih vremena. Na jesenjoj aukciji, septembra 2009, najveće intere-sovanje je izazvalo izvanredno delo Jovana Bijelića iz 1936. godine, o kome je umetnički kritičar Savo Popović u Večernjlm novostima napisao u naslovu članka Jovan Bijelić za muzej. 

Iznenađenje novogodišnje aukcije decembra 2009. bilo je veliko interesovanje za dela Bete Vukanović, Milića od Mačve i Olje Ivanjicki čije su cene skočile za dva do tri puta u odnosu na početne. Ponovo raste interes za dela Šejke i Šuputa. 

Od 2010. aukcije se održavaju četiri puta godišnje i na prolećnoj, u martu, najveće interesovanje je po-budio prsten sa dijamantom od četiri karata, tako da je početna cena od 3.000 evra dostigla 7.400 evra. Porcelanska dekorativa je veoma zainteresovala uče-snike, možda i usled toga što je aukcija održana uoči praznika mladenaca. I ovog puta su dela Olje Iva-njicki, Bože Ilića, Bate Mihailovića, Lukijana, Cuce Sokić, Ljube i Miće Popovića našle nove vlasnike medu mnogobrojnim Ijubiteljima umetnosti koji su učestvovali u nadmetanju. 

Jovan Despotović 

Madlena, s. 75-79, Zepter Book World, Beograd, 2010