Sava Šumanović

Slikarstvo kao večno veselje za oči

Na šest samostalnih izložbi,1 koliko ih je za života imao, Sava Šumanović je sa različitim uspehom prolazio kod kritike i publike. U zavisnosti od nekoliko stvari koje su određivale vrednost, estetsku meru i mesto njegovog slikarstva u našoj umetnosti i u ukusu ljubitelja umetnosti, on se u različitom vremenu nalazio između neprihvatanja i glorifikovanja. Za dvadeset dve godine koliko je trajala njegova izlagačka aktivnost imao je dvadeset osam što samostalnih što kolektivnih2 nastupa, a to znači da je javnost redovno obaveštavao o svom slikarskom radu, od koga je, zapravo, celog života živeo.3 Međutim, velika razlika u vrednovanju Šumanovićevog slikarstvakojaje postojala između stručne kritike (za njega je ona redovno bila afirmativna) i shvatanja kolekcionara, katkada je teško pogađala ovog korifeja srpskog slikarstva XX veka.

Do danas su detaljno objašnjeni svi stilski i teorijski aspekti Šumanovićevog slikarstva, da spomenemo samo: u predratnom periodu studije Rastka Petrovića, Antuna Branka Šimića i Koste Strajnića,4 a u posleratnom Dimitrija Bašičevića, Miodraga B. Protića i Lazara Trifunovića.5 Svi su oni nedvosmisleno utvrdili njegovo najviše mesto u našoj umetnosti ovog veka. Odnos publike, naprotiv, nijebio tako postojan prema njegovom slikarstvu i taj se fenomen u teoriji umetnosti nije komentarisao, mada je pokatkad postajao tema i može se sporadično naći u osvrtima u njegovom vremenu. U novijem periodu, ovaj kolektivni stav o Šumanovićevom slikarstvu potpuno je promenjen, čak je zabeležena i simptomatična pojava: slike Save Šumanovića danas imaju apsolutni prioritet u kolekcionarskim krugovima i u sloju Ijubitelja slikarstva XX veka, odnosno, klasika modernizma, i ono se, za naše uslove, vrednuje nekim neza-mislivim (novčanim) merilima. O tome je Sava Šumanović i u vreme njegovog najvećeg tržišnog uspeha mogao tek da sanja.

Kakav god da je odgovor na ovaj fenomen, neosporno je da su slike Save Šumanovića danas “kapitalne investicije” u određenim slojevima društva, a sa druge strane, vrlo često se događa da se njegova najreprezentativnija dela nalaze upravo u privatnom posedu pa je čak i organizovanje manjih, komemorativnih izložbi njegove umetnosti bez njih praktično nemoguće. Neke činjenice mogu nešto detaljnije osvetliti ovakvo stanje te dovesti do određenijih zaključaka, što je i tema ovog osvrta.

“Danas želimo polaziti od doživljaja koji je intuitivan, cere-bralistički, da ga organizujemo, da mu damo životnu sposob-nost na platnu, da ga materijalizujemo i da Vam stvorimo jedno večno veselje za oči…”, napiao je Sava Šumanović kao “konkluziju” u predgovoru kataloga svoje treće samostalne izložbe 1921, godine, očigledno predosećajući da će to njego-vo, tada “kubističko” slikarstvo (proisteklo iz znamenite škole Andre Lota6), naići na totalno nerazumevanje kod publike. I bio je u pravu. Na toj izložbi prikazao je pedeset jedno ulje i dvadeset devet radova u drugim tehnikama, nastalih uglavnom u Parizu 1920/1921. godine; kupljen mu je samo jedan akvarel (i to od vlasnika Salona u kome je izlagao g. AntonaUrllicha). 

Mladom, dvadesetpetogodišnjem slikaru ovaj neuspeh kod publike pao je teško iako ga je, istovremeno, veoma podržala kritika. A, upravo se taj fenomen različitog vrednovanja, stručne i laičke ocene slikarstva stalno ponavlja u modernoj, kasnije i savremenoj umetnosti i naglo je radikalizovan još od vremena impresionizma. Nedovoljne za Šumanovićevo poljuljano umetničko samopouzdanje, koje je imalo čak i jednu materijalnu posledicu –  otkazivanje novčane pomoći i njegovog oca za drugi boravak u Parizu, bile su čuvene recenzije ove njegove izložbe koje su objavili R. Petrović i A.B.Šimić7 a koje stoje i danas kao ključni tekstovi za razumevanje naše umetnosti na početku treće decenije, niti povoljni kritički osvrti u štampi Petra Križanića ili Ljubomira Micića.8 Do izvesnog raslojavanja i ublažavanja ovako odbojnog stava prema postkubističkim slikama Save Šumanovića ipak je došlo na njegovoj sledećoj samostalnoj izložbi 1922. godine kada je u štampi bila zabeležena i ova konstatacija: “Prve izložbe koje je priredio, bile su dobro primane u našoj javnosti, naročito mlađem naraštaju, koji je bio željan novosti, čuda, pokusa i modnih pretenzija”.9 Zbog nepovoljnih novčanih okolnosti Sava Šumanović ostaje u Zagrebu sve do 1925. godine kada mu poznati zagrebački advokat Dorić odjednom kupuje dvadeset slika te mu otvara mogućnost da po drugi put živi u Parizu sve do njegove tragične bolesti 1930. godine.

Tokom prvog boravka u Lotovoj privatnoj školi u vreme kada je ovaj ugledni i cenjeni modernista od jedne revolur-cionarne slikarske ideje načinio akademiju,10 Šumanović se očigledno zainteresovao za poetiku koja je već u to vreme prestala da bude vodeći umetnički koncept vremena. Posle akademskog obrazovanja u zagrebačkoj Školi za umjetnost i obrt na kojoj mu je na prvoj godini predavao Oton Iveković, a naredne tri Klement Crnčić, što ga je uvelo u problemski krug secesije i Medulića,11 ali se i živo interesovao, mimo školskog programa, za Manea, Sezana i Monea. Ovaj interes za slikarske “avangarde” Šumanović je po prvi put pokazao u vreme gimnazijskih dana kada je, na privatnim časovima crtanja kod zemunskog profesora Isidora Junga, prvi put imao prilike da čuje za Sezana i Van Goga. Tokom tog prvog zagrebačkog perioda,12 vremena školovanja i prvih izlaganja13 Šumanović doživljava i prvu podršku publike, čiji ukus počinje da naslućuje. Otkupi sa njegovih samostalnih i grup-nih izložbi postaju sve značajniji i sve redovniji što mu omogućava da prvi put otputuje u Pariz.

Učinak njegovog interesovanja za slikarsku “avangardu” smo videli, i na njemu je bila odluka n da li da se i pored podrške kritike, menja pod uticajem ukusa publike, ili da nastoji da pronađe “svoj” stil koji bi zadovoljio u suštini i visoke zahteve stručnih ocena, a dabome i očekivanja kupaca, mada kako napominje u jednom pismu: “Moj zanat mi nije doneo novaca”.14 No, pošto on zapravo nije ni bio intelektualni i cerebralni tip (kako je to tačno uočio Krleža 1929.g.), postepeno se oslobađao od konstruktivizma i kubizma, od “estetike suviše stvarnog”,15 zapravo tek tada počinje slikati sa namerom stvaranja “večnog veselja za oči”. Postepena promena njegovog stila oko 1925. godine prema kolorističkom ekspresioniz-mu odmah je bila uočena i dvostruko podržana: jedan njegov “Akt” izlagan na Salonu nezavisnih u Parizu 1926. godine kupila je francuska država i on se od tada nalazi u muzeju u Montpelijeu.16 U isto vreme usledila je i narudžbina da nasli-ka dve zidne kompozicije u tek preuređenom čuvenom sasta-jalištu pariskih umetnika i boema, u kafani “La Coupole” koje posetioci i danas mogu gledati. 

Uz prihvatanje, Šumanović je prolazio i kroz gorka iskustva odbacivanja sa Jesenjih i Salona nezavisnih, a zbog uglavnom povoljne kritike u pariskoj štampi toga vremena, polako mu se vraćala i publika, odnosno kolekcionari. U tom grozničavom traženju svoga stila prema vlastitom temperamentu i slikarskom senzibilitetu, Šumanović je sve više duhovno klonuo, a kriza je kulminirala u bolest krajem 1927. i početkom 1928. godine kada je pretrpeo prvi slom živaca.17 Neposredno pred tu tragediju, Šumanović je za sedam noći naslikao svoju najmonumentalniju kompoziciju “Pijana lađa”,18 a ta ga je enormno utrošena energija za duži period koštala i zdravlja. Vidljivo je po mnogim pokazateljima da vrhunac njegovog slikarstva koincidira sa bolnim stanjem njegove “namučene psihe” u kojoj ima i paranoje19 i mladalačke šizofrenije kako stoji u dijagnozi njegove bolesti.

Zbog te krize dolazi u Šid gde se oporavlja i slika da bi ubrzo načinio i prvu (upravo petu po redu) beogradsku izložbu 1928. godine. Fenomenalni uspeh ove izložbekodkritike (o kojoj pišu Gustav Krklec, Todor Manojlović nkoji je i otvorio ovu izložbu, Kosta Strajnić)20 i kod publike: prodao je svih trideset pet ulja i dvanaest akvarela za 48.000 dinara kako je sam pažljivo zabeležio. To mu naravno učvršćuje duševno zdravlje i omogućava da još jednom, poslednji put otputuje u Pariz. U kratkom periodu 1929/1930. godine ponovo prolazi kroz ista iskušenja kao i prethodno, ali ovog puta intenzivni-je, i sada već ozbiljno boelstan zadržava se nakratko u Šidu te završava konačno u Beogradu na kliničkom lečenju. Posle terapija, zauvek se vraća u Šid u kome živi i slika do kraja života. 

Ni poslednji, zaista veliki uspeh kod publike Šumanoviću nije dao mira, te i nadalje posle faze kolorističkog ekspre-sionizma traži svoj stil. On ga upravo i nalazi i zove ga čudnim imenima – “zverski” i “kako znam i umem”. Tada odbacuje kičicu i slika špahtlom (slikarskim nožem) kojom zapravo grebe po površini platna stvarajući blagi reljef u uljanoj pasti. U tom maniru nastaju njegovi najpoznatiji cik-lusi: kompozicije, aktovi, pejsaži, i sasvim retko, mrtve prirode i portreti, uglavnom dečiji, iz tzv. “Šidskog perioda”. Između 1935. i 1938. godine stvarai znameniti ciklus velikib aktova “Šidske kupačice”, ukupno trideset dve slike. Za to vreme nastaje oko pet stotina slika od kojih je četiri stotine deset izabrao za izlaganje na svojoj poslednjoj, šestoj samostalnoj izložbi u Beogradu 1939. godine. Izložbu je ovoga puta pratila i zaglušujuća najava, intervjui, rekordna poseta, zadovoljna publika, odlična prodaja,21 dobrakritika (P. Križanića, T. Manojlović, Pavla Vasića).22 Posle ove izložbe, do streljanja 30. avgusta 1942. načinio je Šumanović još oko osamdesetak slika od kojih je poslednja ostala na štafelaju da se suši one noći kada je uhapšen.

Premaliteraturi, Sava Šumanovićje naslikao oko 1.400 slikai radova u drugim tebnikama, a do danas najbolji popis nje-govih dela dao je D.Bašičević.23

Zaključujući priču o Savi Šumanoviću iz perspektive interesa i motiva Ijubitelja i kolekcionara njegovog slikarstva, poslužiću se kratkim navodom iz recenzije njegove izložbe koju je napisao Sibe Miličić 1922. godine: 

“Sava Šumanović je slikar od talenta – ali još više čovekkoji misli. U svome budućem razvoju: on će biti ili veliki umet-nik, koji će realizirati jasno jedan svoj čisti personalni svet -, ili će ostaviti umetnost zbog nemogućnosti velike realizacije njegove vizije umetnosti -i ali on neće nikada biti običan, banalan slikasr, ni virtuozni majstor. To je morala publika koja kupuje razumeti i bila bi sigurna, da u kupljenoj stvari nosi svojoj kući jedan intelekat koji hoće da svome talentu pronađe personalni izraz, potpun i adekvatan -, a svome umetničkom haosu jednu harmoniju, savršenu kristalizaci-ju. A to mnogo više vredi od jedne dobro naslikane slike; od jedne virtuozne muke zamorenog majstora -, jer u sebi sadrži jedno lično htenje -r koje je najveći i poslednji izraz personal-nosti koja je jedina i sve.”24

Ovo pronicljivo i znalačko upozorenje izrečeno dvadeset godina pre smrti Save Šumanovića ispostavilo se kao tačna prognoza i trebalo bi biti -i pouzdan pokazatelj Ijubiteljima umetnosti. Ono se, dabome, zbog tih svojstava, ne odnosi isključivo na Šumanovićev slučaj već u opštem smislu, i na suštinu nesporazuma koji su tako često mesto u popularnoj recepciji savremene umetnosti.

Napomene
1 U Zagrebu je otvorio prve četiri -, 1918. (sa Bogumilom Carem), 1920,1921. i 1922. gođine, a posleđnje dve u Beogradu 1928. i 1939. godine.
2 Ne računajući školsku izložbu na kojoj 1916. godine prvi put javno izlaže, od 1917. daje slike na grupne izložbe u Zagrebu i Parizu (u kojima je u više navrata živeo i radio), Osijeku, Rijeci, Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Barceloni, Londonu, te poslednji put u Amsterdamu, Parizu i Briselu 1932. godine na
“Izložbi savremene jugoslovenske umetnosti” prema koncepciji Milana Kašanina.
3 Izuzimajući nekoliko meseci kada je primao redovnu platu radeći kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi i knjižničar u muzejskoj biblioteci.
4 Rastko Petrović, Sava Šumanovići estetika suviše stvarnog u novoj umetnosti, Savremenik, Zagreb, 1921. g; Antun Branko Šimić, Konstruktivno slikarstvo,Savremenik, Zagreb, 1921; Kosta Strajnić, Sava Šumanović, Katalog samostalne izložbe, Beograd, 1939.
5 DimitrijeBašičević, SavaŠumanović, Zagreb, 1960; Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo XX veka, Beograd, 1970; Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Beograd, 1973.
6  Videti: Andre Lot i njegovi jugoslovenski učenici, Narodni muzej, Beograd, 1974.
7 Vidi nap. 4
8 Petar Križanić, Sava Šumanović, Riječ, Zagreb, 1921.g; Ljubomir Micić, Savremeno, novo i slućeno slikarstvo, Zenit, Zagreb, 1921.
9 Nepotpisano, Dnevnik, Zagreb, 1. II1922.
10  Opaska D. Bašičevića, vidi nap. 5
11  Prema periodizaciji Miodraga B. Protića u katalogu retrospektivno izložbe Save Šumanovića, Muzej savremene umetnosti, Beograđ, 1984.
12 Vidi nap. 11
13  U tom periodu održao je dve samostalne izložbe: 1918. i 1920. g. i nekoliko grupnih na Salonu Urllich i Prolećnom Salonu.
14  Pismo Rastku Petroviću iz 1930. godine. Objavljeno je u: Lazar Trifunović, Zvezde su ugašeneza mene, Umetnost 3/4, Beograd, 1965.
15  Vidi Rastko Petrović, nap. 4.
16  Podatak koji je naveo Dimitrije Bašičević, vidi nap. 5
17  Ovaj proces se može pratiti i u njegovim pismima Rastku Petroviću, vidi Lazar Trifunović, nap. 14
18  Navedeno u: Dimitrije Bašičević, nap. 5.
19  Su manović se u pismima Rastku Petroviću žali kako ga neki Rastkov rođak neprekidno proganja i čini mu različita zla; vidi Lazar Trifunović, nap. 14.
20 Gustav Krklec, Sremski pejzaži g. Save Šumanovića, Vreme, Beograd, 1928; Todor Manojlović, Izložba slika Save Šumanovića, Srpski književni glasnik,
Beograd, 1928; Kosta Strajnić, Sava Šumanović, Povodom njegove kolektivne izložbe, Novosti, Zagreb, 1928.
21   U jednom katalogu ove njegove izložbe stoje rukom Save Sumanovića upisane prodajne cene slika, određene prema njihovim formatima, kao i sledeća napomena: “Ove cene sam radi naveštenja rata morao u pola oboriti što sam i kroz novine objavio. A prodavao sam najčešće ispod polovine cene.” Za ovaj podatak zahvalan sam gospodinu Ivici Vidanoviću.
22 Pjer Križanić, Slikarstvo Save Šumanovića, Politika, Beograd, 1939; Todor Manojlović, Slike Save Šumanovića, Srpski književni glasnik, Beograd, 1940; PavleVasić, Izložba Save Šumanovića, Umetnički pregled II, Beograd, 1939.
23 Vidi nap. 5

24 24SibeMiMć, IzložbaSaveŠumanovića, Kritika, Zagreb, 1922.

 

Jovan Despotović

Jugoslovenska galerija umetničkih dela, Beograd, 1996