Kako sačuvati nasleđe?

Državna strategija u zaštiti spomenika kulture institucionalno se sprovodi kroz sisteme u oblastima za koje su nadležne mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture, muzeja i arhiva, kao i biblioteka koje čuvaju staru i retku knjigu. Zavodi za zaštitu spomenika kulture nadležni su za očuvanje nepokretnih spomenika kulture (arheološka nalazišta, arhitektura), a muzeji, arhivi i biblioteke za pokretne i nematerijalne (umetnički i istorijski predmeti, arhivska i filmska građa, stara i retka knjiga, dokumentacija). 

Mogao bi se izvesti opšti zaključak da je naše kulturno nasleđe još uvek nepotpuno inventarisano i nedovoljno istraženo, a mreža institucija koje se njime bave nedovoljno modernizovana, neraciona, slabo opremljena, u oskudici svake vrste i u neadekvatnim prostorijama i sa kadrovima koji se više bave administracijom nego strukom. Nedostaju konzervatorske radionice, raste neinventarisani i neobrađeni materijal i zbirke, nedovoljna je zaštita arheološkog spomeničkog, arhivskog, filmskog i muzejskog bogatstva, nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara, čak i onih upisanih na listu svetske kulturne baštine, a opštinske i lokalne uprave nepriprenljene su za ostvarivanje zakonskih obaveza u ovom domenu. Tome doprinosi i tipologija ovih ustanova (opštinske, međuopštinske, regionalne; pokrajinske, nacionalne, zavičajne, kompleksne, istorijske, opšteg tipa i sl.) i sporovi oko upravne nadležnosti nad njima. Zaštita kulturne baštine ostaje prioritet naše kulturne politike kao bazične delatnosti u oblasti kulture. 

Iz analize stanja u oblasti zaštite kulturne baštine mogu se videti najurgentnija pitanja koja se odmah moraju rešavati. Strategija razvoja zaštite kulturne baštine zapravo je zasnovana na uočenim problemima, njihovom hitnom rešavanju, ali i drugim zadacima, kao što su: 

Uslov svih uslova je bolje pozicioniranje zaštite kulturnih dobara u državnim prioritetima, kao fundamentalno pitanje u oblasti kulture. Iz toga će proisteći i bolje materijalno stanje za njohoc rad i realizaciju programskih aktivnosti, kao i opšte stanje fizičke zaštite od krađe i požara. 

Integrisanje zaštite kulturnih dobara u regionalne i i evropske procese na principima koji su navedeni u dokumentima Saveta Evrope i Evropske unije. U ovaj uslov spada i donošenje adekvatnih zakona, koji će na savremen i za svet prihvatljiv način regulisati odnose u ovoj oblasti. 

Kadrovska obnova u institucijama zaštite kulturnih dobara. U to spada i ovođenje povremenih „atesta” za obavljanje stručnih poslova na nazaštiti svih vrsta kulturnih dobara prema savremenim standardima. 

Stvaranje jedne nove, racionalnije mreže po delatnostima koju čini veliki broj institucija u ovoj oblasti (oko 1.000 sa skoro 4.000 zaposlenih). 

Tehnička obnova i osavremenjivanje sredstava koja se koriste za stručni rad (konzervacija, restauracija i dr.), bilo putem stranih donacija bilo državnim ulaganjem. 

Dobijanje adekvatnih prostora za rad. Moguće je sa Direkcijom za imovinu Republike Srbije sklopiti dugoročni sporazum da se određeni, napušteni ili neadekvatno korišćeni objekti u njenom vlasništvu; posebno spomenici kulture stavljeni pod zaštitu države, ustupe institucijama kojima je ovo urgentna potreba. 

Jovan Despotović 

Demokratska stranka, Centar resornih odbora, s. 414-415, Beograd, 2006