Pogrešno i nezanimljivo

38. Oktobarski salon 

Sve  loše  prognoze  su  se  obistinile  -  najuglednija  srpska  likovna manifesšacija, Oktobarski salon, dospela je na najniži nivo po svim pokazateljima: i onim umetničkim i onim formalnim. 

Ovakvu sudbilnu nije bilo teško predvideti ukoliko su se pažljivije pratila zbivanja koja su mu iz različitih izvora i namera programirala glavni cilj. 

Dvadesetak poslednjih Salona pokazivali su različite uspehe, ali su oni uvek imali i manje-više ubedljiv umetnički nivo. Oni koji im prethodili, prema uvidu u dokumentaciju, stalno su pokazivali uzlaznu liniju – uz razumljive promene koje je donosilo vreme, a koje su se ticale izmenjenog estetičkog ili stilskog lika epohe. 

U najdublje krize Oktobarskm salon je zapadao onda kada je bilo uočljivo veliko apstiniranje vodećih izlagača tih vremena, što je odmah uzrokovalo i naglo opadanje interesovanja publike koja ga je pratii, dolazilo i do različitih koncepcijskih inovacija kada je organizator bio primoran da pronalazi neke nove izlagačke mogućnosti. Tokom devedesetih godina uvedene su bile prateće, autorske izložbe koje su “dopunjavale” sliku naše savremene likovne umetnosti upravo na onim mestima kojima je ona odstupala od stvarne. Zatim je u jednom trenutku bio zamenjen uobičajen konkursni princip pozivnim, odnosno, tada su bili pozivani selektori za određene likovne discipline koji su odabirali umetnike za izlaganje na Salonu. Pokazalo se da bi uz dodatne modifikacije ova manifestacija mogla dostići neopthodan sadržaj koji joj povratio najuglednije mesto među našim mnogobrojnim likovnim smotrama. 

Pre tri godine organizacija Salona je vraćena na “demokratski” princip konkursa i on je mesto da pokaže bolje rezultate stigao na najniži nivo: ove godine gledamo pogrešnu i nezanimljivu sliku naše aktuelne likovne umetnosti, zatim, konstatujemo do sada najveće uzdržavanje od učešća od kada je on osnovan i zapažamo najmanje interesovanje publike. Čak je i samo otvaranje prošlo sa izuzetno malo gostiju, a sasvim sigurno će sama poseta tokom trajanja izložbe potvrditi ocenu da će ovogodišnji Salon proteći u znaku najmanjeg interesovanja publike. 

Paradoksalno je da je takođe došlo i do opadanja vrednosnog kriterijuma u žiriranju. Ako se tako gleda, ovogodišnji Salon slabiji je i od standardne Jesenje izložbe (što se takođe do sada nije dogodilo) što znači da su stručni kriterijumi koji treba da odluče o izboru učesnika Salona pali čak ispod uobičajene ulusovske osrednjosti. Pa ni to nije pomoglo da se ova ugledna manifestacmja sačuva od potpunog propadanja. Jednostavno, princip po kome se on uporno pravi pogrešan je. 

Iz takvog pogrešnog prikaza srpskog likovnog stvaralaštva tek se po neko izdvaja: u slikarstvu to su sve zanimljiviji Zoran Dimovski, Branko Raković i Mirjana Petrović, uz već uobičajeno dobre Milana Kralja, Đorđa Đorđevića, Mihaila Petkovića, Sonje Malavrazić, Milana Staševića i Dragana Mojovića; u skulpturi – Radomir Knežević, Sava Halugin, Marija Vidić i Dragoslav Krnajski (sa jedinim “angažovanim” radom na ovoj izložbi što takođe rečito govori o njegovoj aktuelnosti); u grafici – (kao i obično iz ove najmasovnije selekcije) pomenućemo tek nekoliko najvrednijih i mlađih autora: Milicu Antonijević, Zorana Grmaša, Aleksandra Zarića, Slavka Milenkovića, Miodraga Mlađovića, Dragana Momirova i Dimitrija Pecića. 

Masovni “istorijski” deo u kome su izlagali pozvani umetnici, raniji dobitnici nagrada Salona poput Miloša Gvozdenovića, Živojina Turinskog, Angeline Gatalice, Vojislava Jakića, Venije Vučinić Turinski, Jovana Kratohvila, Momčila Krkovića, Trajka Stojanovića Kosovca, poslužio je jedino kao koncepcijska dosetka organizatora tek sa malim učinkom na poboljšanje opšteg umetničkog izgleda Salona. Nekritičko, automatsko uvrštavanje njihovih radova konačno je ovu izložbu sunovratilo u red naših nezanimljivih, nepotrebnih i sporednih likovnih manifestacija. 

S druge strane, obraz ovogodišnjeg Salona spasle su nagrade. Bez izuzetka one su dodeljene zasluženim umetnicima: u najvećoj konkurenciji u slikarstvu laureat je Božidar Plazinić, a nešto manjoj (prema kvalitetu) u grafici Daniela Fulgosi, dok je za skulpturu praktično bez premca dobitnica jedna od najmlađih i najzanimljivih učesnica 38. salona – Lana Vasiljević. Doslovno, tek prema nagrađenima ovaj Salon će ostati zapamćen. 

Primenjeni deo Salona, fotografija i dizajn takođe su veoma redukovani, ali i pored toga izloženo je mnoštvo neubedljivih i loših radova – i u likovnom i u utilitarnom pogledu. A u poređenju sa ionako oslabljenim, kako smo videli, likovnim delom ovaj deluje još tanušnije. Očigledno je kako ne pomažu predlozi da se likovni i ptrimenjeni deo prostorno razdvoje ne bi li se ovaj evidentni jaz među njima ublažio – i uvek na štetu primenjene umetnosti. U tom ujednačenom mnoštvu jedva se mogu zapaziti radovi Tijane Dujović Liščević, Dejana Jovanovića, Biljane Marković Aleksandra Pribićevića, Biljane Rakić, Lane Tikveše, Dragane Atanasović, Grupe FIA, Rastka Ćirića, Eduarda Čehovina, Mirjane Pištalo i Slobodana Manojlovića. 

Za primenjenu umetnost i dizajn nagrađeni su Branimir Karanović za čistu fotografiju koju on godinama radi, i to je ujedno zamerka što ovaj medij nije izlagan sa likovnim umetnostima, i Jasmina Pejčić za keramiku koja je pokazala i najizrazitiju plastičku invenciju u ovom delu izložbe. 

Postavka je i ove godine poverena jednom arhitekti – aranžeru (Miodragu Šurjancu) koji očigledno nikoga od selektora nije konsultovao pa je načinio uobičajene greške: mešanje stilova, poetika, materijala; nerazumevanje, pa otuda i unošenje konfuzije u pregledu neprimerenim umonjivanjem ili preteranim naglašavanjem značaja pojedinih autora, bilo guranjem na manje vidna mesta bilo isticanjem njihovih radova na frontalnim pozicijama. Pri tome uneta je i jedna smešna muzeološka inovacija: veliki broj radova postavljen je na iskošenim panoima pa je stoga njihovo salgedavanje i otežano i pogrešno. 

Jovan Despsotivić 

Naša Borba, Beograd, 28.10.1997