Bez kvaliteta i publike

Prateće izložbe 38. Oktobarskog salona

Uz glavnu postavku Salon priređuje i prateće autorske izložbe. Ove godine ima ih četiri. 

Jednu “memorijalnu” načinio je Vasilije V. Sujić pod rogobatnim naslovom ’Teneracijska i poetska promena u srpskom slikarstvu u okviru prva tri Oktobarska salona (1960-1962)’. Sujićeva osnovna namera je da pokaže kako je ova manifestacija od početka imala cilj da prikaže i ohrabri one promene u jeziku plastičkih umetnosti koje su ih konačno odvojile od svakog estetičkog dogmatizma – pre svega od socijalističkog realizma koji je u naše stvaralaštvo uvela jugoslovenska komunistička partija neposredno nakon rata. Utvrđujući kako su u umetnosti uvek u pitanju proseci, a ne mehaničke promene, Sujić je izveo i zaključak da isti nesporazumi prate i sadašnje Oktobarske salone. 

Detaljno rekonstruišući izgled i sadržaj početnih Oktobarskih salona, Sujić je naglasio da su oni osim aktuelnog imali i istorijski deo koji je trebalo da pokaže postojanje kontinuiteta srpske savremene likovne umetnosti u odnosu na međuratni period. Tako je Prvi salon načinio omaž Jovanu Bijeliću izloživši sedam njegovih slika i istovremeno je nagradio Mila Milunovića i Ljubicu Sokić, svakako stvaraoce na liniji estetičkog kontinuiteta u našoj umetnosti. Politika nagrada Salona potpuno se oslobodila ovakvih intencija već od Drugog – na njemu su bili nagrađeni Mića Popović i Jovan Kratohvil, a na Trećem Vera Božičković Popović, Živojin Turinski i Zoran Pavlović, dakle oni autori koji su u tom vremenu zaista nosioci poetičkih, stilskih i jezičkih invencija u plastičkim umetnostima tog “postokupacijskog” perioda kako ga Sujić naziva. On je ustanovio i postojanje treće, najbrojnije grupacije umetnika – “srednje generacije”. Tačno je totalno suprotno: ova dominantna grupacija autora uvek je određivala osnovnu sliku srpske likovne umetnosti upravo na oktobarskim salonima – što je, sem u nekoliko slučajeva, ostala trajna njegova karakteristika. Uprkos tim nepreciznostima, izložba Vasilija B. Sujića veoma mnogo pomaže da se bolje razumeju kontroverze koje se redovno ispredaju oko Oktobarskog salona. 

Dejan Đorić je autor izložbe “Figuracija iracionalizma” koja je okupila 12 slikara istog poetičkog kruga ali i vrlo različitog umetničkog nivoa. Kada se Đorić drži estetičke teme koju doista dobro poznaje, uz to, za nju ima i naglašenog afiniteta te očiglednih literarnih sklonosti proizašlih iz istinskog senzibiliteta, tada su i rezultati njegovog kritičarskog prosuđivanja značajni. To je potvrdila i ova izložba fantastičnog figurativnog slikarstva. ’Ars phantastica žilavo, kao ponornica, neprekidno traje od piktograma i simbola praistorije do umetnosti novih imperija budućnosti’, piše u predgovoru Đorić i ustanovljava ovaj poetički fenomen u slikarstvu grupe jugoslovenskih umetnika koji žive i stvaraju u različitim centrima. Ovo pokazuje i njegovu dobru informisanost te je otuda nejasno zašto se opredelio da na ovu izložbu pozove i one stvaraoce koji teško da mogu po slikarskim vrednostima da stanu uz Ferenca Hodija, Željka Tonšića, Dejana Miokovića, Aksania Popovića, Marinu Markulić ili autodidakta Dejana Ulardžića. 

Moguće je sa različitim ishodom diskutovati pitanje koje Dejan Đorić postavlja: ima li umetnost smisao i pravo na opstanak ukoliko ne nosi višu ideju?’, odmah ukazujući da na njega ’suvereno odgovara fantastična umetnost. Sem ovog, izvesni su naravno i drugačiji odgovori, ali je nepobitna činjenica da ova vrsta stvaralačke imaginacije u srpskoj postmedijalnoj klimi zauzima deo savremene umetnosti i to u jednom kontinuiranom toku koji i u aktuelnim primerima, kako smo videli na ovoj izložbi, daje nekoliko originalnih i paradigmatičnih rezultata. 

Izložbu novih ilustracija Dušana Petričića, koji već nekoliko godina živi u Kanadi, pod naslovom ’Moja severnoamerička iskustva’ sačinila je Dragana Palavestra. Informacije o radu ovog našeg izvanrednog karikaturiste i ilustratora u svetskim relacijama retko su dolazile do nas pa je ova izložba ujedno i jedinstvena prilika da se o njegovom aktuelnom radu obavestimo iz prve ruke. Izložene su karikature koje je Petričić objavljivao u časopisima New York Times, The Toronto Star, Scenntific American i ilustracije nekoliko knjiga objavljenih kod njujorškog Rizzolia i Kods Can Press u Torontu.

Miroslav Mušić je načinio jedan mali tematski izbor ’Jugospovenski turistički plakat’, koji su dizajnirali Eudard Čehovin, Radovan Čanić, Boško Ševo i grupa autora iz ’S team advertising Balcans’. Davanje aktivnog vizuelnog indentiteta komerijalnim porukama koje se odašilju putem plakata u današnjoj konkurenciji vesoma je složen posao koji obuhvata mnoge, ne samo vizuelnokreativne aspekte. Katkada je za postizanje propagandnog efekta neophodna saradnja brojnih eksperata katkada se iskljunivo vizuelnim ’stimulisanjem’ potreba dostigne ciljna grupa korisnika ove vrste usluga. Mušić je na svojoj izložbi pokazao neke od najznačajnijih primera turističkog plakata u Jugoslaviji koji likovno definišu ovaj fenomen. 

38. oktobarski salon pokazao je na najgori način svoje loše osobine, a mali broj dobrih izlagača, zaslužene nagrade i zanimljive prateće izložbe nedovoljno je za dobijanje prelazne ocene. Uz taj negativni skor ide i do sada najveći zabeleženi pad interesovanja publike. Stoga se i nadalje očekuju ozbiljni napori organizatora Oktobarskog salona da ova tradicionalno najznačajnija srpska likovna manifestacija to ponovo zaista i bude. 

Jovan Despotović

Naša Borba, Beograd, 29.10.1997