Iz beogradskih vajarskih ateljea

Beogradski vajarski krug kao da je poslednjih nekoliko godina stajao u senci slikarskih zbivanja, istovremeno potisnut bliskim opredelenjima kao što su instalacije, ambijenti ili naprosto slobodne prostorne formacije gde su se sustigli plastičko-stilski kvaliteti na liniji aktuelnijih umetničkih događaja. Traganje za takvim umetničkim svojstvima koji su činili problemski kompleks novijih kretanja bilo da su se oni odvijali u polju inovacija bilo u domeriu oblikovnih postavki na nekoj od linija što su se razgranale iz poznatih referentnih tačaka recentne umetnosti, ostavili su po strani određene »neaktuelne« pojave što su egzistirale kao paralelni tokovi najčešće bez ikakvog odnosa prema toj atmosferi promena. Vitalnost jednog kulturnog mozaika zasnovan je na postojanju i drugih i drugačijih autorskih koncepcija koje sopstvenu nezainteresovanost za umetničke metamorfoze kompenziraju izrazitim kvalitetom oblikovnih zahvata. U nekoliko autentičnih umetničkih postupaka koji su ovom izložbom podvučeni, zapaženo je upravo takvo stanje: odsustvo refleksa trenda uz postojanje oformljenih umetničkih iskaza koji su ova dela doveli na nivo razložnog kreativnog promišljanja. 

Kako je ova izložba istovremeno zamišljena u jednom manje angažovanom kritičkom tonu koji bi imao da objasni neke aspekte zajedničkih osobina u jednoj grupi autora, ostalo je da se potraže neke izrazitije umetničke različitosti. One su ponegde pronađene i potvrđene (nedostatak iziožbe je da se nisu okupili još neki umetnici koji bi odgovarafi ovako postavljenom zahtevu), ali su se prirodno u nekim primerima dogodils i sasvim određene podudarnosti što je izraz ipak jedne zajedničke stvaralačke klime kojoj pripadaju.

U konačnom izgledu i bez obzira na očiglednu izdiferenciranost namera ovih autora pri koncipiranju plastičke strukture radova, lako se mogu zapaziti i neke sličnosti: ako se sledi trag same oblikovne manipulacij« materijalom zapaža se jasna volja da u jednom skultorskom postupku »tananog« rada oni formulišu svo ideje. 

Đorđije Crnčević je grupu malih predmeta bliskog formalno-plastičkog porekla načinio na završnim godinar studija vajarstva ili neposredno potom, i dosada ih nije izlagao. Mada se u nekima od njih jasno uočavaju vrednc koje ih približavaju novijim stilskim izrazima, potrebno ji napomenuti da na njih nije uticala proročka svest o potonjim zbivanjima već pre jedna specifična oblikovna projekcija koja je na posredan način usaglašena sa svojii vremenom. Kontinuitet takvog interesovanja doveo je Crnčevića do njegovih današnjih interesovanja te je sasv očigledno da i njegov rad iz 1983. u svim aspektima proističe iz starijeg. Individualne ikonografske i oblikovn metode koje otuda izviru karakterišu celokupan Crnčićev rad. 

I mada je odmah vidljivo da je i kod Nikole Vukosavijevića poreklo formi u živom svetu, način rada je znatno drugačiji. Ove vajarske minijature posledica su samog postupka u neku ruku bliskom (istočnjačkom) načelu neposrednog, skoro nesvesnog i brzog zahvata na materijalu. Vukosavljević bez velike pripreme deluje na spremljenu glinu, gotovo gestualno odstranjujući sa površine višak materijala i bez korigovanja upisujući iinije različitog intenziteta. Ovde nema brisanja ni ponavljanja i autor kao u sumiy umetnosti sledi trenutno nadahnuće. Gotovo da sam alat koji se upotrebljava stvara ovo delo bez preterano svesne volje autora. 

Plastički govor sličan ovome upražnjava i Rajko Popivoda, ali sa potpuno drugačijom sadržinom i tematsla repertoarom. Kod njega takođe jedan snažan imaginativni naboj ne dozvoljava da se na materijalu predugo radi, da mu se prvobitna zamisa zaglibi u detaljnu i minucioznu razradu. Sećanje na izvesne trenutke društvenog i privatnog života Popivodi su neposredan povod i podsticaj da u gipsu formuliše jedan svet na razmeđi realnog i fantastičnog. U sloju naracije ovih radova utkana je i stanovita doza humora, čak ironije koja nije u skladu jedino sa temom već i sa autorovim temperamentom. Jedna izrazita veština skulpturskog promišljanja ove radove iza’vaja iz masovne vajarske delatnosti karakteristične za beogradsku umetničku produkciju, dopuštajući da se o njima razmišljanja kao o aulentičnim doživijajima. 

Najdalje od tradicionalnog vajarskog postupka udaljen je izloženi objekt Srđana Vukajlovića. Ponešto ironije, ponešto slučajnosti, ponešto fatalizma i grotesknosti , ocrtavaju ovog vajara koji beleži konstantne znake promena. Gotovo da je na svakom javnom istupanju iskazivao transformaciju plasticiteta svojih radova. Početkom ove dscenije Vukajlović je načinio nekoliko kutija, od kojih jednu sada iziaže, složenog sadržaja i značenja. S jedne strane tu su neki slučajno nađeni predmeti i dokumenti (fotografije) koji grade zapravo sofistikovani (autoj bigrafski sloj, dok je naspram njega jedna »mrtva priroda«-, morbidna slika koju čini korpus uginule ptice. Žestir.a prizora sa kojom smo se ovde suočili, njen krajnje uznemirujući sadržaj otkriva Vukajlovićevu želju da agresivno utiče na svet i etiku Dosmatrača, da ga provokacijom dovede do jasnog saznr.nja o ukupnoj cuštini i konačnosti. 

Nasuprot ovakvoj vrsti ekspresivnosti stoji rad Dragana Mileusnića koji je u izvesnom srodstvu po »ekspresiji površine« a zapravo više govori o jednom definitivno oblikovanom sistemu koji se kreće rubnim ablastima dekoraiivnog, estetskog i hedonističkog. Ni Mileusnić nc radi suviše sa materijalom, traži i pronalazi jz mala sredstva one momente materijalnog svojstva svojih objekata koji gu na pragu čulnih kvaliteta. I kada se ookatkad zaputi drugačijem oblikovnom zahvatu, kakav je la primer Žena koja sedi, očigledno da mu je poreklo u jednoj slobodnijoj, apstraktnije shvaćenoj skulpturalnoj masi i dnosima njenih delova. Dekorativnost rada ovog autora jedini je primer te vrste na izložbi mada bi se moglo navesti da znatni deo beogradskog vajarstva novijeg i/remena upravo barata tim atributima savremene skulpture. 

I, opet, potpuno nasuprotsvih ovih dela stoje dva rada Gordane Katjalović. Radikalni obrt koji je ova autorka doživela prelazeći iz jedne evidentne vajarske aktivnosti -anijeg perioda prema ovakvim strukturama čije je poreklo u ekološkom umetničkom aktivizmu. Osnovni materija! kojim Kaljalovićeva barata je drvo i njegov derivat hartija gradsći jedan u biti konstruktivni sistem. No, ovde je vajarsko mišljenje koje se uvek kreće u oblastima definisanja mase u prostoru, zamenjeno gotovo slikarskim gledanjem i raspoređivanjem površina u ravni. Uz to, ovde se razmatraju i valerske mogućnosti ovih trodimenzionalnih, transparentnih objekata što je opet primerenije slikarstvu. A sem toga, u nekim manjim partikulama naknadno interveniše alatima koji su tu ostavili tragove te su tako nastale različite površirie i teksture. Svakako da Kaljalovićeva koristeći vajarski tip rada prsmošćava striktne granice ovog medija i približiia ga nekim mogućnostima svojstvenim drugim sredstvima. 

Najmlađi od ovih autora je Veljko Lalić; on upotrebljava jedan »moderan« materijal — bojeni poiiester — ali sem što je podosta udaljen od aktuelnih neoekspresionistički i eklektičkih trendova, siuži se i promjenom izražajnom leksikom. Ekvilibristika ovih figuralnih formi, nejasna spacijalna postavka, kretanje i prostiranje po prostoru daju ovim radovima naroćitu uzbudljivost. Prefinjen osećaj za liniju, za njeno slobodno kretanje i za fluidno rasprostoranje plastičnih površina, dovods ovog umetnika u red uočljivih ličnosti u tek pridošlom vajarskom naraštaju. 

Ova ne suviše striktna i neformalna priča koja je obuhvatila sedam beogradskih vajarskih ateljea imala je zapravo dva ishodišta: kako u ovom trenutku nije postojala volja da se sačini jedna koncepcijski seriozna izložba sa autorskim pretenzijama, da bi se pokazale određene srodnosti i zajedničke osobine u nekom od ovdašnjih zbivanja, otišlo se u drugu krajnost — u pokušaj prikupljanja onih autora koji se u vajarskom razmišljanju razlikuju, čije su koncepcije, zamisli i projekcije dovoljno udaljene da bi mogli biti sabrani po zajedničkim komponentama; i, ovaj vid, uslovno govoreći, »šarenila« novijoj beogradskoj skulpturi čini još jednu sliku tog izraza oblikovne osobine radova ovih sedam umetnika dovolja su povod da se sačini izložba i sa ovakvim namerama. 

Jovan Despotović 

Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1984