Prištinski krug

Crteži i grafike 

Sa prerastanjem prištinske Pedagoške akademije u Akademlju umetnosti početkom sedamdesetlh godrna stvarali su se osnovni preduslovi za negovanje nekih autohtonih i specifičnih umetnićkih shvatanja primerenim tom umetničkom podneblju. Naravno da su sa Kosova i dotad pristizali zanimljivi umetnici, međutim, postavljalo se i pitanje da li su oni ostali dosledni svojim vizuelnim korenima budući da su se tokom školovanja ipak morali prilagođavati promenjentm uslovima u većim centrima (Beograd, Zagreb, Ljubljana). I ako se te generactje umetnika, čiji su najzanimljiviji predstavnici danas nastavnici na prištinskoj Akademiji, porede sa svojlm učenicima koji su glavni period obrazovanja upravo tamo proveli, zapaziće se određene razike i u pristupu radu i u onim stvaralačkim fornulacijama u njihovim delima koje se mogu doživeti kao pomeranja a ne duguju samo novim zahtevima vremena nego u čvršćim osloncima u atmosferi i na tlu na kome se javljaju i traju. Naravno da svi koji izlaze iz grafičkih klasa Zorana Jovanovića, Fatmira Kripe ili Hisni Krasnićija ne podležu ocenjivanju zaedničkim krlterijumima; dlferenciranja u umetničkim shvatanjima temeljita su kod umetnika za koje smo se ovom prilikom opredelili, a izložba grafika koja je u prvom trenutku zamišljena, dopunjena je i crtežima da bi se što plastičnlje predstavili neki tokovi kosovskog umetničkog trenutka među mladim stvaraocima.  

Na ovom polu koji je bliži tradicionalnijim samodređivanjima u likovnim umetnostima nalazi se Agim Salihu. Dug prema prošlom kod ovog umetnika sasvim je vidljiv. U samoj tehnici grafike (na primer »Povratak na Prokletije, 1979) na posredan način evocira se metije koji je upravo na tom području cvetao poput kujundžijskih iIi zlatarskih izrađevina, a što je u nekom smislu veoma pogodna osnova upravo za razvoj grafičkih tehnika. Njegov rad odlikuju prisustvo svesti zanata u metalu i fabularnog, spretnost ručnog rada, proizvođenja i ukrašavanja svakodnevnih predmeta. Ovaj autor svojim radovima daje jedan dramatičan ton, sukob oblika različitih značenja što je samo simbolično transponovanje plastičkog sadržaja u živi slikovni događaj na njegovim grafičkim listovima.  

Mnogo mirnije i veoma poetizovane sadržaje stvara Imer Šaćiri. Lako je, pored uglavnom lirskog tona u njegovim grafikama (»Vrata III«, 1984) prisutan i odeđen osećaj nelagodnosti pred zatvorenim, pred punim fonom zida, ili u nekim njegovim drugim radovima, pred zatamnjenim prozorima koji podstiču sasvim prisutno osećanje nespokojstva. Neka unutrašnja zanesenost kod ovog senzibilnog autora pomalo ustupa pred prividom mira i lepote, pred očiglednom uznemirenošću. Šaćiri je među onima najmlađim stvaraocima današnjeg Kosova koji je predisponiran stvarnom umetničkom kontinuitetu.  

Potpuno nasuprot ovim autorima stoji Tomislav Trifić, dosta poznat umetnik čija je serija koja je nastala početkom devete decenije koherentna u jedinstvenom nastojanju da određeni vizuelni paradoks pretoči u stvaralačku delatnost. Trifić se očigledno poigrava sa našim empirijskim iskustvom, prostornom orijentacijom i mestom predmeta u takvom prostoru. Poneki od njegovih grafičkih listova (»Čovek i prostor II«, 1981) mogli bi se posmatrati u dva položaja: ovako kako ih sam umetnik predlaže, i ako ih rotiramo za devedeset stepeni čime bi se dobila jednako vredna i stabilna predstava. Uzburkavanje logičkih senzacija, onakvih kakve smo navikli da doživljavamo u prirodi, ne destabilizuje naš neposredni odnos prema toj realnosti za koju se obično misli da je datost po sebi, već i dublje slojeve našeg iskustva u odnosu na spoljašni svet koji je prečesto dat u fenomenima za koje nije baš uvek jasno na koji način treba da budu shvaćeni i uzeti.  

Mnogo manje brige za takve odnose izražava Fatmir Zajmi, ali je u njima sledio drugu dimenziju: brzinu i promene tokom vremena kojoj podležu sve stvari. Ovaj autor se školovao u Beogradu tokom sedamdesetih godina od kada se stvaralački odredio prema aktuelnim figurativnim opredeljenjima. Iako je u meduvremenu nekoliko puta preispitivao svoje teme (a to su uvek predmeti iz njepove svakodnevice) u svakom slučaju zadržao je prepoznatljiv ugao posmatranja. Zajmi stvari oko seba opservira u jednom dinamičkom odnosu. Estetika brze promene i vremenskog toka tokom koga predmeti poprimaju i određene deformacije izgleda da su za njega onaj spoljašnji fonomen kojim se može iskazati dublji oblikovni sadržaj. Pri tome, on se nije upustio u detaljnu deskripciju situacije, već je unosio i određenu intimnu notu koja se može ustanoviti i u posebnim aranžmanima tih predmeta i u opštoj atmosferi koju te obične situacije proizvode. Za Fatmira Zajmija je naravno izbor i obrada predmeta u ovim grafičkim prikazima predtekst definisanja okvira stvaralačkih istraživanja, a reazultati koje u tom procesu postiže posledica su izoštrenih umetničkih nazora.  

Na sasvim drugi način i pristupa stvaralaštvu i praktično radi Zoran Furunović. Sam plastički jezik koji ovaj autor upotrebljava zasnovan je na nekim aktuelnim tendencijama u likovnim umetnostima. Crteži koje je ovom prilikom Furunović izložio pre svega duguju intencijama oformljavanja specifične prizornosti zamagljene ikonografije i fabularnosti. Njima je u osnovi svakako osobena neodređenost amorfnih oblika koji ekspresivno razgraduju strukturu crteža. Utisak je da ove dvosmislene predstave na granici jednog bizarnog sveta egzotične flore podstiču osećanje napetosti, odredenog ustezanja pred njima, što se donekle ublažava i jednim eksplicitnim autorskim rukopisom što se poput finog tkanja provlači preko ovih listova. Zoran Furunović je potpuno oslobodio svoj crtež od ma kakvog opisivanja spoljašnjih oblika dugujući jedino sopstvenoj spremnosti i sposobnosti da ove neobične proizvode mašte transformiše do autentičnog slikovnog stanja.  

Na ovoj tački razlikuje se pristup i konačni cilj u radu Petra Đuze. Po opštoj atmosferi njegovi noviji crteži takođe su ekspresivne postavke i jedne oslobođene imaginacije koja je ipak u jednom trenutku identifikovana pravim izvorima. Za Đuzu je u sadašnjem trenutku takođe karakteristična i veoma prisutna svest o autentičnom poreklu, direktnim umetničkim  korenima stvaralačkom identitetu čiji se uticaji veoma lako raspoznaju. Primerice, kolažirani   crtež   »Dečansko priviđenje« iz 1985. ne samo po svom nazivu, i ne samo po ilustrovanom  materijalu koji je na njemu apliciran (fragmenti živopisa srpskog srednjovekovnog slikarstva)  već i po unutrašnjoj tenziji izražava jako osećanje postojanja tradicije u današnjoj umetnosti,  što je dakako u krajnjem slučaju metaforički sadržaj prisutnosti svesti o prošlosti u sadašnjem vremenu. Za Đuzu u tom smislu nema ni dileme oko toga kojim se to plastičkim i idejnim  uticajima kao predan stvaralac aktivira. No, pitanje sadržaja umetnosti nije jedino pitanje i direktnog uticaja tla na kome ona izrasta  (tzv.  genus loci), bar što se tiče nekih skorašnjih   umetničkih zbivanja, već i raspoznavanja opštih tendencija u likovnim umetnostima koje svakako predstavljaju delotvorni stvaralački  izazov. 

Ovom izložbom predložena je jedna panorama umetničkih sadržaja u sadašnjem trenutku u Prištini kao centru umetnosti Kosova. Razlog se nalazi u pokazivanju simptoma jednog vitalnog stvaralaštva koje je karakteristično za autore koji i godinama i shvatanjima pripadaju novim generacijama. I bez obzira što su neki od njih već u dobroj meri afirmisani, a pred drugima tek predstoji pravo ocenjivanje njihovog rada, čini se da se u ovakvom prikazu stanja ta situacija može uvideti sa nekim novim osobinama. U sklopu takvih odnosa, načinjen je okvir za koji smatramo da je dovoljno celovit i primeren postavljenom cilju. Na radovima ovih šest mladih prištinskih umetnika ostaje da potencijama svojih tikovnih osobina posvedoče u korist navedenih razloga. 

Jovan  Despotović 

Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1985, Treći program Radio Beograda, Beograd, 6. 1985