Tri kosovska slikara

Jovanović, Đuza, Furunović

Talas novog slikarstva na prelasku između dve poslednje decenije dočekan je sa neskrivenim simpatijama koje su istina bile potpuno drugačijih motiva. U prvim nastupanjima tek pridošle generacije umetnika čitani su najčešđe „radost slikanja” ili „uživanje” u tek otkrivenoj stvaralačkoj ekstazi. I odmah je, takođe, uočeno da se ta optimistička umetnost namenjena hedonistima rađala u krajnje nepovoljnim društvenim uslovima za umetnost samu. Nesklad između uložene slikarske energije, imaginacije i sredstava u procesu rada koji su rezultirali platnima sve većih dimenzija i sve zanimljivijih sadržaja, i društvenih i materijalnih okolnosti postavio je upit nad autentičnošću takvog slikarskog shvaganja budući da je istorija umetnosti novijeg vremena upozoravala da se sa pojavom društvenih kriza u umetnosti istovremeno javljaju protivurečni elementi koji upravo i potvrđuju takvo stanje.

Slikarstvo osamdesetih godina podstaklo je jednovremeno i diskusije o sopstvenom poreklu pri čemu se misli na značenja određenih, njoj imanentnih, plastičkih, stilskih i oblikovnih struktura u samom delu. Kada se vode diskusije u ovom smislu obavezno se navode karakteristični elementi bilo unutar umetnosti bilo izvan nje koji bi trebalo da tačno označe posebnost stvaralaštva „mesta” na kome ono nastaje. Jače ili slabije zasenčenje umetnosti po principu ’’lokalnog duha’’ upravo je zavisno od svesnog prisustvovanja autora koji u okvirima svoga rada konstituišu vlastite karakteristične sadržaje.

U poslednje vreme u Prištini se oformio jedan mali krug umetnika koji su do osobina „zajedničke vlastitosti” došli različitim putevima. Mladi autori su, dakako, formirali autentičan stvaralački svet najpre po bliskosti sopstvenog senzibiliteta i na taj način su se uključili u opšte stvaralačke pravce koje će bez sumnje tradicionalna kritika nazvati trendovskim. I Zoran Furunović i Petar Đuza su na samim počecima likovnog delovanja želeli da formulišu jednu tipičnu pikturalnu situaciju koja će se zasnivati na specifičnostima njihovog istorijskog i umetničkog miljea; Furunović je stoga prošao kroz fazu neoenformela, Đuza je budući da se zanimao i za one procese koji su obeležili povest umetnosti, izgradio jedan sistem raznovrsnom i složenom emisijom simboličkog i srednjovekovnog. Treći slikar na ovoj izložbi, nešto stariji Zoran Jovanović-Dobrotin zapravo je poznatiji kao grafičar i pre ovoga sadašnjeg načina slikanja prethodno je imao zanimljivu grafičku delatnost. Ponešto od njegovih ranijih interesovanja utkano je i u najnovije slike.

„Pejsaži” Zorana Jovanovića i ako su na prvi pogled slikani gestualnim manirom, u stvari su pseudofiguralne i samoironične predstave i jedna su vrsta negativne metafore. Ovi raznobojni vrtovi uživanja nastali su u uslovima poznate društvene napetosti, u njegovom slučaju čak i egzistencijalne krize, svakako da su pre bespomoćni i humorni komentari „izgubljenog raja” nego odobravajuća reakcija na okolne uslove života i rada. Široko koncipirani kao ekspresivni, njegovi radovi iz posledše dve godine unutar sebe su konfliktni, u njima se može naslutiti vrlo visok stepen rezignacije, a odmah zatim i inat trajanja.

Za razliku od ovih kataklizmičkih nemira, slike Zorana Furunovića su usmerenije, organizovanije i bliže slikarstvu prizora osamdesetih godina. Ali su i one ispunjene sličnom atmosferom sudeći i prema njihovim nazivima: „Pobednik”, „Iz života jedne dangube” itd. Pejsaži kao simboli duhovne i druge ugroženosti, psihološke projekcije sa naznakama bolnih iskustava ili gorkog istorijskog pamćenja nastanjeni su u ovim slikama neobičnim predstavama i utvarama, a sama dramatičnost prizora podvučena je i potmulim rumorom dubokih kolorističkih sazvučja. U ovim prigušenim prizorima izvesno je da se odigrava nešto tragično i zlo.

Celu ovu artificijelnu i životnu situaciju Petar Đuza dopunjuje u plastičkom pogledu saglasnim slikama koje se pri tome još dodatno dekomponovane i jednim istorisjkim iskustvom baziranim na tradicionalnom srednjovekovnom slikarstvu toga podneblja. Stoga se u njegovim radovima i pojavljuju fragmenti udaljene umetničke prošlosti koja, kako vidimo, daje impuls i najnovijim generacijama umetnika. Ali se još jedan utisak nameće: nekada blistavo slikarstvo u još pozitivnijim spomenicima u današnjim interpretacijama postaju prikriveni, potisnuti ka margini sećanja poput umetnosti katakombi. Da li je to u stvari i znak duhovnog stanja jednog dela današnjeg stvaralaštva?

Zoran Jovanović-Dobrotin, Petar Đuza i Zoran Furunović ne čine nikakvu grupu umetnika koji su u svoj zajednički program stavili stilsko jedinstvo nastalo iz odbrane duhovne ravni koju sličnim oblikovnim jezikom transformišu do materijalnosti svoga dela. Ova tri autora svojim radovima govore nešto drugo: da se verovatno upravo u takvom delu razrešava pitanje jednog određenog oblika savremene srpske umetnosti. A dubina zahvata u ono što se naziva duhovna konstitucija naroda, osiguranje je u slučaju pitanja o njihovoj autentnčnosti. I bez namere da bude patetično, da ipak zaključimo i to naše uverenje da se ovim slikarstvom treba da podstakne ne samo umetnička svest naroda kome ono pripada.

Jovan Despotović

Galerija kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd, 1986