Bogoljub Arsenijević Maki – Pobunjeni čovek

Primetno je bilo kako su apokaliptični prizori na crtežima Bogoljuba Arsenijevića Makija nastali osamdesetih godina postali stvarnost u devedesetim, a njihova ranije krajnje intimna imaginacija njegova (i naša) sadašnja životna realnost. Još uvek nam snažno odzvanjaju reči Vide Ognjenović sa otvaranja prve Makijeve izložbe priređene u Centru za kulturnu dekontaminaciju naposredno nakon njegovog bekstva iz pritvora marta meseca ove godine: “Bogoljube Arsenijeviću, bežite što dalje!”. No, ne samo da nije pobegao, nego je iz najveće blizine sve ovo vreme pratio šta se događa u našem društvenom i političkom život, katkada konspirativno učestvujući u njemu, napokon i sasvim javno – iako je i dalje na snazi poternica za njim. Šta više, ta njegova izložba crteža priređena je u desetak gradova Srbije kada je posredstvom jednog umetničkog medija on i nadalje indirektno širio ideju pobune protiv diktature, pozivao na individualni i narodni otpor tiraniji čiju je brutalnost iskusio na sopstvenoj koži. 

Moguće i nemoguće je tada čvrsto bilo isprepletano u njegovim radovima: ludilo i smrt, ljubav i erotika, stvarnost i kopšar bili su jedinstveni u tim prizorima upućujući gledaoca na potrebu da stvarnos shvati i doživi na jedino mogući način – kao razlog za ustanak koji je zaista kulminirao 5. oktobra na najmasovnijim demonstracijama koje su u novije vreme održane u Beogradu a u kojima je, da li je potrebno to posebno isticati, učestvovao i Bogoljub Arsenijević Maki. 

No, sve je to sada prošlost. A danas ? Gde smo svi mi, gde je Bogoljub Arsenijević Maki? Očigledno da započeti poslovi državnog i društvenog preobražaja nisu dovršeni niti su se dovoljno ukorenili. Sadašnje ponovno suočenje sa Makijevim crtežima treba da nas na to još jednom podsete. Neka zastrašenost i surovost i dalje su svakodnevnica koja nam ne daje dovoljnog mira niti spokoja. Maki je možda najsvesniji upravo toga: na prvom koraku se ne sme stati! Inače će biti uzaludni svi epohalni poduhvati koji su se tokom septembra-oktobra dogodili. Pogledajmo ponovo pažljivo ove crteže: njihovi užasni delirijumi sado-mazohističke naracije, iskonska moralna niskost i pohlepa u ljudima, katkada poetično i lirsko u njegovim prizorima i danas se preobražavaju istovremeno u realno i apsurdno sa svim kolektivnim i individualnim posledicama koje su nas snašle i koje će nas po svojoj prilici još zadugo pratiti ostajući nepromenjeni deo zbilje. A da li ćemo to dozvoliti ? Otuda je sada važnije reći: Bogoljube Arsenijeviću ostani i budi što bliže! Otpočeti poslovi nisu ni blizu završetka. Otpor – tvoj i naš, još uvek je neophodan!

Jovan Despotović

Narodno pozorište, Scena  „Raša Plaović“, Beograd, 2000