Skulptura II

Srpska savremena skulptura tokom svoje povesti stalno je pokazivala i neke konstantnije znake oblikovnog istrajavanja koja nikako nije težila promenama bitnim za određenu umetničku epohu. Pregled aktuelnog trenutka srpske skulpture ovom prigodom, svakako je morao da uoči i ove stvaraoce koji su vlastitim delima ostvarivali izuzetne vrednosti u našoj umetnosti, a već je vidljiv niz godina kako kontinuirano stvaraju baveći se isključivo estetičkim i likovnim komponentama potpuno izvan aktuelnih ili vodećih stilskih formacija. 

Tradicija savremenosti je snažno nametnula u umetnosti i pitanje odnosa slikarstva i vajarstva, a tokom osamdesetih godina ovaj odnos je iznova potenciran do ekstremnih rezultata. Kroz dela nekih umetnika u ovom izboru moguće je pratiti ove događaje, i uočiti živu raspravu o tome gde je mesto savremenom vajarstvu ukoliko ono uopšte više postoji u tradicionalnim kategorijama ovog pojma, na potezu između slike i skulpture. 

No, kao i svugde, ni neki naši umetnici se ne zadovoljavaju zadatim pitanjima i odgovorima bilo u okviru stilskih problema, bilo na nivou načelnih raspravi o mestu i funkciji umetničkog predmetau današnjim oblikovnim zbivanjima. Na ovom mestu moguće je identifikovati različita „ponašanja” u umetnosti od radikalnog odbijanja bilo kakvog zadatog estetičkog stanovišta do problematizovanja pitanja umetnosti u nekim njenim vitalnim područjima kakva su, na primer, njeno materijalno i predmetno svojstvo, funkcija, ciljevi itd. 

Uprkos svemu, srpska skulptura je danas na izrazito visokom kreativnom nivou. Svi dosadašnji tradicionalni faktori koji su remetili njen razvoj, od onih ideoloških i političkih i do uvek prisutnih finansijskih, pojačali su danas delovanje dovodeći do ukupne destrukcije koja je pogodila i naše društvo i državu. Međutim, stvaralačka produkcija srpskih vajara neviđenim elanom prkosi ovakvom stanju, i upravo beleži jedan sjajan umetnički uspon, gotovo uzlet, u svim njenim stilskim i drugim formalno-plastičkim i sadržajnim elementima. 

U biću savremene srpske skulpture moguće je izdvojiti nekoliko segmenata koji se katkada blago prepliću, katkada potpuno preklapaju u nekim njenim graničnim područjima. Naravno da i danas, upravo kao i uvek do sada, dominira stvaralaštvo mlađe i najmlađe generacije koja je napunjena izrazitom imaginativnom energijom i koja deluje u snažnom zamahu stvarajući onu vrstu plastičnih sadržaja koji se lako mogu čitati u aktuelnoj svetskoj likovnoj umetnosti. Nije zanemarljiva ni činjenica da su umetnici koji su nosioci ovih plastičnih kretanja, ušli u nastavni kadar umetničkih škola. 

Delimično po strani stoje umetnici koji su više zaokupljeni vlastitim radom, njegovim bitnim likovnim osobinama ne vodeći računa o tome koliko njihovo delo direktno korespondira sa aktuelnim stvaralačkim trenutkom. No, poneki je slučaj da njihovi radovi – svesno ili ne, delimično ulaze u živu stilsku diskusiju sa vodećim shvatanjima u umetnosti i tada se odigrava njihovo snažno približavanje, ili utapanje u plastičke sadržaje opšteg smisla vremena kome pripadaju. 

Ipak, uprkos ovim, sasvim uslovnim podelama, jasno je da se savremena srpska skulptura razvija u svim njenim aspektima na dominantni, superioran način u odnosu na okruženje u kome nastaje celina njenog bića, uključujući radikalne postavke bilo na kraju konzerviranja njenih vrednosti, bilo na kraju njenih samoosporavanja u samom činu stvaranja, dakako uzimajući u obzir i sve one slučajeve između ovih krajnjih stajališta, otkriva i ubedljivu dominaciju u kompleksu umetnosti, njeno izvanredno stanje, domete i vrednosti – uprkos svemu. Ili upravo zbog toga? 

Jovan Despotović 

34. oktobarski salon, Muzej 25. maj, Beograd, 1993