Između radikalizma i apstinencije

Svakako da je najupečatljiviju a možda i najtačniju definiciju današnjeg položaja etičkih osetljivih i odgovornih umetnika nedavno dao Predrag Kočović, postavljajući je između ekstremno provokativnih javnih istupa i zatvaranja u sebe, te potpunog odbijanja da se učestvuje u jednom kulturnom sistemu bez stvarnih (sem primitivno manifestacioni) kulturnih potreba. Toj konstataciji spreman sam i sam da se pridružim budući da i moj vlastiti uvid u društvenu poziciju današnje značajne umetnosti, njene vitalne tokove i tendencije ili posebne vredne autorske doprinose pokazuje praktično iste karakteristike. Pa čemu onda umetnost danas? Opšti, odgovori koji jasno negiraju potrebu za umetničkim stvaralaštvom u ovom društvu vrlo dobro su poznati: odsustvo ili pogrešna primena kriterijuma vrednovanja (što je uzrokovano, između ostalog, i potiskivanjem umetničke kritike na marginu socijalnog i kulturnog uticaja), nepostojanje specijalizovanih institucija koje će se profesionalno, stručno i kontinuirano baviti njenim praćenjem, kolekcioniranjem, proučavanjem i izlaganjem  među kojima je najdrastičniji primer tzv. Muzej savremene umet-nosti koji pod novom upravom već više od šest godina uporno i sistematično radi na zatiranju recentnog stvaralaštva nadomeštajući ga mediokritetstvom i neznanjem totalna demotivisanost ozbiljnih umetnika usled nezainteresovanosti društva i države za njihov rad (kakvo je republičko Ministarstvo za kulturu koje nimalo nema sluha za aktuelno – u estetičkom i jezičkom smispu, likovno stvaralaštvo, što je belodano dokazano i ovogodišnjim više nego neuspelim, te skandaloznim jugoslovenskim gosto-vanjem na Venecijanskom bijenalu), odsustvo tržišta (što je dovelo do apsolutne dominacije šunda koji je isključivo promovisan praktično u svim masmedijima finansiranim i podržavanim od režima, ili onih privatnih vlasnika koji su deo iste političke „familije”)… O njima više i ne vredi govoriti, jer dok se temeljno i konceptualno ne promene uslovi rada i opstanka onih koji ovde žive, dakako i samih umetnika, a to isključivo podrazumeva promenu političkog ustrojstva, dotle će se ova vrsta problema samo zaoštravati i umnožavati. Pa ako je to tako, a očigledno je da jeste, šta danas raditi?

Svakom totalitarnom režimu jedan od najvećih problema predstavlja neprestani dolazak novih generacija (i umetnika) koji nezadrživo stupaju na životnu (i umetničku) scenu unoseći uvek novi ili makar izmenjeni pogled na svet u kome žive. Kao prirodno senzibilnije osobe, stvaraoci su uvek najosetljiviji na dnevne (egzistencijalne, političke, ideološke) procese i događaje, te je stoga razumljivo što su oni često radikalniji od drugih u svojoj kritičnosti. Zanimljivo je da ta kritičnost uvek stoji u ambivalentnom odnosu: jedni su legitimisti koji tobože baziraju vlastiti jezički koncept na tradiciji, nacionalnoj pripadnosti patriotizmu i još  koječemu – uglavnom lažnom, ali zato unosnom i komercijalnom, dok su drugi mondijalisti otvoreni za svet, izvan su bilo kakvih umetničkih, etničkih, društvenih ograničenja i podležu jedino kriterijumima današnje civilizovanog dela sveta. Za razliku od prvih (legitimista) koji sasvim svesno stoje izvan svakog svetskog (i kulturnog) poretka, ovi drugi (mondijalisti) sa punom namerom i opravdanjem traže vlastito mesto upravo u tom svetu, u internacionalnim relacijama – uostalom, takav je uvek bio slučaj sa našom vrhunskom, ponajboljom likovnom umetnošću koju smo ikada imali, sve od epohe Nemanjića, pa do Nadežde Petrović sa početka XX veka, i napokon do konceptualne, te umetnosti osamdesetih i devedesetih godina koje obeležavaju njegov dramatični kraj.

Umetnici okupljeni u ovoj selekciji imaju potrebe da poput ruskih avangardista iz 1912. godine udare jedan novi šamar društvvnom ukusu (mada većina smatra da ovde niti ima organizovanog društva, a još manje nekog njegovog „ukusa”) s tim da su danas razlozi i opravdanja ovakvog gesta višestruko prirodniji, prih-vatljiviji i potrebniji. Jer, šta reći na to da su čak i kafanske pevaljke ovde nominovane za min-istra kulture (makar to na kraju bila i krajnje neumesna zabava za javnost)?! Kakav li tek takav gest ili pomisao političkih i državnih šarlatana, mrzitelja i štetočina u srpskoj kulturi zaslužuje šamar? I sem svakodnevnih dokaza da oni mogu uvek i od vrlo lošeg i vrlo rđavog da pronađu još lošijeg i rđavijeg, moguće je jedino zaključiti da ništa drugo ni ne znaju, niti su sposobni, niti imaju volje da se ičim drugim bave! Uostalom, oni koji su uništili onakvu državu kakva je bila Titova Jugoslavija (ovo konstatujem bez imalo jugonostalgičarstva u ideološko-političkom smislu) zašto bi svoj opštedestruktivni pohod zaustavili pred kulturom, pred vratima njenih institucija i pred stvaralaštvom za koje, niti imaju razumevanja, niti interesovanja, niti potreba. (Da nije tako, da li bi se uočilo i stalno potvrđivalo da ličnosti koje stoje na samom vrhu državne piramide ne posećuju pozorišta, koncerte, muzeje, izložbe …, a po pravilu čvrste totalitarne hijerahije to se nadalje odnosi gotovo poput svojevrsne obaveze i na sve njihove iskreno suicidalne sledbenike iz najužeg ili okolnog okruženja.) I sama kulturna izopštenost naših stvaralaca u svetu (sem tek nekoliko primera koji su se sami izborili za svoje mesto i ništa ovoj državi zapravo ne duguju) još jedna je od posledica njihove ukupne političke (ne)kulture i (pseu-do)državotvornosti na svim poljima.

Otuda je nastala ovakva koncepcija čija je posledica grupni rad srodnih umetnika koji upravo stoje u krajnje nelagodnoj oblasti između radikalizma i apstinencije izložen na ovogodišnjem

Oktobarskom salonu pod nazivom: 

Svitak, 1999
ulje na platnu, 164,5 h 2000  cm

autora: Nikole Džafa, Ljubiše Bogosavljevića, Nenada Bračića, Gradimira Rajkovića, Ratka Vučinića, Nikole Šindika, Fatime Dedić, Miroslava Nuneta Popovića, Saše Stojanovića, Predraga Kočovića, Srđana Veljovića, Filimira

Naziv ovog rada, proizašao iz njegove osnovene teme, mogao bi biti i (B)ukvar sa godinom nastanka (1)999. kako stoji na samom početku Svitka i dakako da uobičajeno počinje sa poznatom slikom Predsednika koji je uvek na prvoj strani dočekivao svaku novu populaciju koju je trebalo opismeniti. Ovaj (B)ukvar je pošao istom logikom: najpre spikom (crtežom) potom spovom i tekstom učiniti ponovno, naknadno opismenjavanje onih koji su odavno (valjda) savladali veštinu prepoznavanja tričavih trideset Vukovih slova. Ali isposgavilo se tokom poslednje decenije da to i nije spučaj: elementarno opismenjavanje nije urodilo plodom – upravo suprotno neki od najgorih đaka, analfabeta i osvedočenih ignoranata uzeli su u ruke sudbinu najpre više od 20 miliona ljudi, potom oko 10 miliona da bi vrlo uskoro taj broj u konstantnom opadanju pono-vo mogao biti prepolovljen. U osnovi, ovo je svojevrsni dvadesetmetarski friz – ilustrovana azbuka namenjena nedopismenjenim starcima, a navodno neodgovornima i neupućenima za sve ono što nam se u međuvremenu događalo.

Celog poduhvata prihvatilo se Društvo neznanog umetnika Phenix koje je okupilo neke članove grupa Led-art i Magnet, te nekoliko nezavisnih autora, njih ukupno dvanaest, koji su se našli na zajedničkom poslu: da različitim rukopisima, različitim individualnostima, senzibilitetima i mentalitetima, na istom zadatku (ponekima uzaludnom?): opismenjavanju trajno onepismenjenih. Oni drugi, malobrojniji, stvarno pismeni, upućeni i oslobođeni straha, odgovorni za vlastitu sudbinu i sudbinu potomstva jedini će pravilno shvatiti (B)ukvar – kao ironičnu, subverzivnu socijalnu zabavu adekvatnu opštim društvenim, civilizacijskim i kulturnim tredovima koji danas i ovde dominiraju.

Pri tome upotrebljene su sve moguće metode i postupci ispisivanja teksta i epikanja: od bukvalnog preslikavanja (B)ukvara do njegovog besmislenog kopiranja, beznačajnog citiranja, ponavljanja sa promenama, dopunama, izmenama… Dakle, katkada se radi o direktnom prepisivanju teksta-predloška (bukvara) katkada o njegovoj većoj ili manjoj prepravci (ukvaru). Bukvar je uzet kao osnovni tekst-predložak po kome se poput otvorene knjige – teksta autori najspobodnije kreću u svakom smislu reči i u najrazličitijim pravcima: levo-desno, gore-dole, napred-nazad, pravilno-naopako, istinito-lažno, tačno-netačno… To dopišvanje smisla ima za cilj svojevrsno  iskrivljavanja (ili ispravljanje) ideologije koja je sastavni deo svakog bukvara. A svaki od autora, iako je ovaj (B)ukvar njihov zajednički rad, u njega je uneo sasvim specifične individualne karakteristike, sopstveni smisao za estetiku, likovnu poetiku, crtež, verbalni ili literarni iskaz, kaligrafiju … potpuno nezavisno, čak i suprotno od drugih.

Iako je u tematskom smislu ovaj rad u suštini sveden na trideset slova-mogućnosti, on je svoje polje delovanja znatno proširio. Da navedemo ovom prilikom tek nekoliko naglašenijih sadržaja: simboličko podsećanje na one koji neposredno ne prisustvuju izradi samog rada ali se podrazumeva da su tu, da su prisutni i da su u ovoj vrsti opismenjavanja naroda neophodni -studentski otpor i građanski protest, utamničeni Bogoljub Arsenijević Maki, njihov kolega umetnik teško postradao od (para)policijskog premlaćivanja, ali i svi drugi koji su bivali ozleđivani u „prisustvu vlasti”, zatim „naopaka” (naopako ispisana) obnova i izgradnja koja je u toku – ali na karikaturalni način; znakovito ispisivanje unazad (nalik Leonardu da Vinčiju) poput vremenskog i povesnog kretanja unazad kao zatiranje vlastite memorije, tradicije, postojanja što je postalo opštim znakom vremena naše propasti. Takođe je primetna i dominacija potpisa (imena) autora u odnosu na sam rad (što je takođe suprotno uobičajenom galerijskom redu: najpre se pogleda slika a tek onda pročita potpis autora ili legenda koja uz njega stoji). Nekoliko puta primenjen je i princip tradicionalne, ali danas još uvek važeće i efikasne resavske prepisivačke (političke) škole. U jednom polju ispisano je pitanje : Jebo te, je li i ovo umetnost?! Ono, naravno, da je namenjeno samo laicima dok je poznavaocima nepotrebno i suvišno iz mnogih formalnih i jednog suštinskog razloga: artificijelnog, i nadasve adekvatnog odgovora na bitne karakteristike zbilje na koju umetnici (dakako u znatno većem broju nego što su u ovom radu i ovom prilikom prisutni) u većini slučajeva reaguju svojim delom nikako neostajući imuni na egzistencijalnu dramu i propast. Dvanaest umetnika koji su načinili Svitak izneli su sasvim otvoreno i direktno svoje poruke (lične prirode), parole, iskaze – verbalne i vizuelne, crteže i slike, lapidarne i dugačke stejtmente usmeravajući ih samo u jednom pravcu – ka neophodnim temeljnim promenama svih oblasti našeg društvenog života.

Napokon je načinjena i svojevrsna rekonstruk-cija zločina (po poznatom postupku grupe Led-art) čiji je smisao izrada kontura (iscrtavanje autora koji su učestvovali u stvaranju Svitka) loput kriminalističkog obeležavanja žrtava na mestu zločina a njihovi potpisi enormnih veličina evidetni su dokazi ili verifikacije samog čina ubistva stvaralaca na delu, odnosno u trenutku umetničkog delovanja, dakle, za vreme njihovog osnovnog načina postojanja kao primarno kreativnih ličnosti.

I na kraju: da li je sa 3 devetke (999) stavljena tačka na tekuću propast, i da li sa 3 nule (000) počinje bolje razdoblje – kako bi ovaj (B)ukvar želeo da nagovesti, ipak unoseći danas možda krajnje neprikladni optimizam? Da li će 3 nule (2000.) biti bolje od 3 devetke (1999.)? Samo je jedan odgovor: sve, pa i ovaj rad grupe umetnika, sliva se, u jedinstveni opšti tok, samo u jedan zahtev: zahtev za političkim promenama koje su imperativi ne samo trenutka i dana, već vremena i epohe – to je suštanstvena potreba naše budućnosti ako je želimo imati. To je Svitak.

Jovan Despotović

40. oktobarski salon, Muzej ’25. maj’, Beograd, 2000