Svetomir Arsić Basara – skulpture

Sledeći tek površno povest savremene srpske skulpture, pošto ona još uvek nije detaljno izučena u svim svojim istorijskim i umetničkim aspektima, moguće je uzeti kao temeljne istine tek nekoliko njenih opših karakteristika. Putevi kojima se ona kretala i raskršća na kojima je zastajala u nedoumici odabiranja pravaca daljih promena, tekli su paralelno sa drugim umetnostima gradeći celovitost slike sopstvenog identiteta i stvaralačke moći. Uz uvažavanje svih specifičnih uslova u kojima ona neposredno postoji, a koji su efikasno determinisali njene primarne tokove, sadržaje i sociokulturne karakteristike, moguće je izvesti i pojedine konačne zaključke, one koje su se, kao konstantne vrednosti, u njoj utemeljile. 

Savremena srpska skulptura izraz je i potreba i zahteva građanskog društva da u skupom i plemenitom materijalu bilo da je u pitanju metal, drvo ili kamen, prepozna i ovekoveči sopstvene vrednosti i one norme za koje je držala da su neprolazne i da grade nacionalni i psihološki lik. Ovakve potrebe uvek su jasno bivale predočene umetnicima koji su, s jedne strane, bili dovoljno slobodni da se samostalno opredeljuju za vrstu formalnog iskaza u materijalu, odnosno za kompleks onih složenih osobina koje su gradile njene stilske osobenosti, a s druge strane, istovremeno su bili svesni i toga da neposredno zavise od estetskog ukusa sredine u kojoj postoje kao umetnici. Na dodirima ovih dvaju imperativa vajari su u ovom veku izgradili poetike, i u slučaju naše umetnosti ne i bez vrednih rezultata, a u ponekom slučaju ne i bez vidnog uspeha. 

Sa promenom odnosa društvenih snaga posle II svetskog rata, novo revolucionarno društvo uspostavilo je, dakako, i novi sistem vrednosti i počelo je stvarati i novi program zahteva i očekivanja od umetnika. Neke vrednosti za koje se mislilo da su prevaziđene, a uglavnom su se odnosile na formalne karakteristike dela, bile su zamenjene drugim, onima koje su u prvi plan dela stavljale idejna značenja, priču koja je imala jasno da odrazi idealno društveno stanje, ono koje se dotad nije postiglo, ali za koje se čvrsto verovalo da će doći u najneposrednijoj budućnosti. U takvim okolnostima dogodile su se transformacije i u našem vajarstvu najnovijeg perioda. 

Stajale su vrlo velikih mogućnosti za promenu izraza što se kretao u bezbrojnim varijantama koje je moderna skulptura već definisala i koje su sukcesivno ili paralelno trajale. Kada su iznenada prestale da deluju represivne umetničke mere u našoj umetnosti posle 1950. godine,  pred umetnicima su  postavljeni sasvim konkretni zahtevi. U tim  procesima davanja odgovora u promenjenim uslovima, skulptura je, usled svog naročitog položaja u odnosu prema društvu koje je faktički jedini naručilac,  nevoljno odbacivala tradicionalističke koncepcije opredeljujući se pre za pseudomoderne oblikovane postavke nego za one koje su za to doba zračile istinskom savremenošću. To se najbolje vidi kada se posmatra naša spomenička i javna plastika. Zaista su malobrojni umetnicima izbegli zamke unutrašnje samokontrole i oslobodili svoju plastičnost do nepoznatih i neslučenih horizonata Pritisak društvene sredine i nasleđa, formiran je estetski ukus koji je zapravo bio karakterističan za predratno   građansko društvo, akademije umetnosti koje su u svoje programe nejasno postavljale određene koncepcije savremenog izraza, a pre svega su zahtevale samo realizam i njen najveći domet klasiku, te dominirajuće vrednosti socijalističkog estetizma (da upotrebim ovaj tačan izraz Svete Lukića) koji je smenio socijalistički realizam, poplavili su naše vajarstvo u godinama umetničke obnove.

Kosovo i Metohija bila je tih godina zapravo umetnički neizgrađena oblast, a odsustvovanje ozbiljnijih napora da se opšta slika promeni trebalo je da pogoduje željama mladih umetnika koji su se posle godina školovanja u umetničkim centrima vraćali da bi stečena znanja i iskustva primenili u svojim sredinama. Ponešto od takvih napora može se pratiti koz svakodnevnu umetničku, pedagošku i društvenu praksu Svetomira Arsića-Basare. Godine školovanja, učenja na uzorima velikana klasične umetnosti onih naših autoriteta koji su u prvoj polovini 6. decenije postavljeni pred mlade umetnike kao najveće vrednosti, sve življe umetničko zbivanje koje se moglo pratiti na izložbama pojedinih autora, ponekim manifestima i grupnim istupanjima, zamenjene su praktičnim radom u sopstvenoj sredini na animiranju umetničkog života i u samom stvaralaštvu koje je onaj konačni dokaz što umetnik treba da ponudi javnosti. 

Uz značajno društveno delovanje, kulturni i pedagoški rad, Svetomir Arsić-Basara je ostao najprivrženije posvećen skulpturi, onom umetničkom programu za koji je nepokolebljivo verovao da je njegova konačna istina, da će stoga najcelishodnije biti zabeležen i da će se samim činom vajanja najbolje izraziti kao živa i prisutna stvaralačka ličnost. Njegov rad se u Prištini, u kojoj je neprekidno boravio od vremena školovanja na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, odvijao u specifičnim istorijskim i socijalnim okolnostima, onim koje su, s jedne strane, bile pogodne za neograničeno ispoljavanje kreativnih nazora, iz jednostavnog razloga što, sem srednjovekovne umetnosti mnogobrojnih spomenika i narodnih tj. etnoloških i folklornih umetnosti, gotovo ništa nije postojalo što bi uticalo na tokove savremenog izraza, a s druge strane, teskoba provincije koja je tek trebala da se suoči s osnovama umetničkog izraza i da potom izgradi jasan savremeni vizuelni identitet. Uz promenljiv odnos ta dva faktora, Svetomir Arsić je uspevao da, uz pun stvaralački doprinos, izgradi svoje delo koje je po problematici i onim značenjima što su u njemu integrisana i koja se odatle emituju, nedvosmisleno spada u osnovni tok, katkada dospeva na istakiuto mesto u srpskoj savremenoj skulpturi. 

Svetomir Arsić je u povučenosti, kontemplaciji i krajnjoj posvećenosti, na miru i u tišini, izvan bučnih događaja sa otvorene umetničke scene, stvorio ovo delo za koje danas treba reći da je bilo neopravdano nepoznato, izvan uvida šire kulture javnosti. Kada je Arsić, gotovo na samom početku svoje vajarske delatnosti, probio komad drveta, kada je na taj način u biće skulpture uveo prostor, prazan prostor kao antitezu masi što je oduvek bilo osnovno sredstvo umetnika, tada se on nedvosmisleno uključio u aktuelne i ozbiljne stvaralačke diskusije oko promene značenja umetničkog dela i njegove recepcije, kao savremenog i serioznog estetskog objekta. Rezultate koje je postigao tokom niza godina radeći na tim pitanjima, na odnosu masa raspoređenih po strogim principima definisanja izgrađenog vajarskog doživljaja, na ispitivanju njene funkcije i artificejelnog potencijala, na njenoj korespsndenciji sa senzibilitetom savremenog gledaoca, uzbudljivi su i često onih unutrašnjih vrednosti koje su ravnopravne sa prominentnim dostignućima naše savremene plastike. Svaki rad posebno, svaki komad pronađenog i obraćenog drveta, govori jasnim i nedvosmislenim jezikom autora koji je osvešćen saznanjima šta to današnji umetnički izraz treba da izazove kod modernog čoveka, koje to promene i pokrete unutar njegovog razumevanja treba da inicira i do kojih zaključaka on treba da bude doveden posmatrajući jedan umetnički predmet. 

U srpskoj savremenoj likovnoj umetnosti malo je onih stvaralaca koji su bili spremni da prihvate svakodnevnu zbilju kao motiv. Prečesto je društvena savest današnjeg umetnika uspavana modernim ili tradicionalnim estetizmom, onim trenucima života i realnosti koji su uvek pogodne mogućnosti za manipulaciju ili umanjivanje pritiska savesti. Pri tumačenju radova koje je Svetomir Arsić načinio tokom poslednje faze ne treba se dvoumiti oko toga da li oni otvoreno svedoče o stanju i tendencijama koje su dovedene do apsurda u sredini koja je morala da bude zasnovana na drugačijim proklamovanim načelima. Ciklus objekata iz ovog perioda glasno dokazuje, postavlja pitanja i traži odgovore sa punom odgovornošću istinito i neumoljivo. Od toga da li smo mi danas spremni da taj realizam uzmemo kao primeren umetničkom izrazu nimalo ne zavisi ovo delo nastalo u saznanju gorke istine o sopstvenoj izolovanosti, odbačenosti i nerazumevanju. 

Po tim istinama, onoj umetničkoj i onoj društvenoj, bolnim i zastrašujućim, dela Svetomira Arsića-Basare zauzimaju značajno mesto u savremenoj srpskoj skulpturi. 

Jovan Despotović 

Likovni salon Doma kulture, Trstenik, 1985