Venija Vučinić Turinski – skulpture

Skulpture — predmete Venije Vučinić Turinski prevashodno odlikuje nedvosmislenost osnovne inspiracije potekle iz fascinacije isluženim i defunkcionalizovanim alatkama i napravama kojima smo zaboravili namenu. Ovi supstrati duhovnih značenja, čak psiholoških doživljaja, ti unikatni predmeti ručne izrade stvoreni su iz želje da se sačuva imaginarna baština tradicijskih zanata. U vremenu izrazite tehničke nametljivosti tim putem umetnost se vratila pitanju svog identiteta i korena.

Uvid u Venijina graditeljska pravila ukazuje na racionalno i svrsishodno dovođenje u spregu određenih delova nekih izmaštanih starih predmeta u novu celinu preobraženog sadržaja. Ipak, do konačnog rezultata umetnik dolazi i delimičnim učinkom slučajnosti, čak putem namernih statičkih i konstrukcionih nelogičnosti. Ove mitsko-simboličke forme tim redosledom su promenile svoju prvobitnu funkciju. U okviru nove plastičke definicije dobile su i drugojačije značenje. Svojim oblikom, veličinom, položajem i obradom povod su za jedno promenjeno doživljavanje i tumačenje. U krugu ovih namera nalazi se i ideja da se u delo integriše određena pomičnost pojedinih sklopova kako bi se još više istakla predstava sprave koja služi nekoj nepredvidljivoj svrsi. Pokatkad se ovi radovi mogu shvatiti i kao ironični komentar savremenog mašinizovanog sveta. Venijina skulptura predmeta po razlozima sugestije praiskonskog ide ispred težnje za strogom funkcionalizacijom oblika, a iz nedostatka mogućnosti za poređenjem, odmah iskrsava pomisao na njihovu izuzetnu samosvojnost izniklu iz ovog podneblja.

(odlomak iz dužeg tekta)

Jovan Despotović

Likovna Galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd, 1985, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 12. 1985, str. 831