Rada Selaković – kliriti

Slikarstvo predmeta Rade Selaković iako je datumom koincidiralo sa već kultom (1980) godinom tzv. Nove slike, iako je, opet, sadržalo i određene naznake u plastičkoj formulaciji jedne osobene »prizornosti« bliske umetnosti osamdesetih, po velikom broju svojih razloga zapravo podvlači jedan autentičan stvaralački svet izvan poznatih kategorija estetika i poetika savremenog slikarstva. Te godine na prelazu izmedu dva poslednja stilska razdoblja, Rada Selaković je u Galeriji beogradskog Doma omladine izložila dvadesetak slika koje su, mada su poneke od njih i pre toga viđene na grupnim izlaganjima na kojima je ona učestvovala, u našem artificijelnom sistemu označile jednu potpuno novu poziciju unutar figurativnih slikarskih prosedea. 

Interesovanje slikara za stvarne predmete dakako da nije karakteristično samo za  recentni   period; transformacija tumačenja realnih stvari kod vizuelnih umetnika zapravo je veoma simptomatična i sem čistih plastičkih osobina tokom te povesti, emitovani su i jasni znaci  etičkog  stava i filozofskih nazora. Rada Selaković je počela da se još tokom studija slikarstva obraća stvarnim formama, one su tada odabirane po veoma specifičnim razlozima. I kada je u to vreme slikala ljude, na tim radovima pažnju privlači pre svega materijalizacija tkanine na   telu modela (uz razumljivo interesovanje za psihiliško tumačenje lićnosti koja su istovremena   i istoznačna). Od ovakvih slika upravo je malo pomeranje bilo potrebno prema preciznijem  određivanju slikarskog sižea da bi se Rada Selaković okrenula čistom slikarstvu predmeta ali sa naglašenim subjektivnim komentarom i ako su u pitanju obični predmeti  iz njene svakodnevnice sa kojima se uspostavljaju različite relacije. Morfologija tih spoljašnjih oblika data je kao odraz unutrašnjih stanja i psiholoških projekcija a pri tome posebno mesto je pripalo boji. I kada je god osnovni predmet na slici bio bliže tumačen svom prirodnom   izgledu, tada je opšta koloristička sadržina drugog plana, detalja predmeta ili nekih manjih   stvari, poprimila jednu transcendentalnu notu koja u sklopu celovitog rada definiše neke pritajene uznemirenosti, psihološke napetosti pred oblikom stvari koji stoji iza ili posle njihove pojavnosti. 

Naslikane stvari Rade Selaković, usled stalnog prisustvovanja ljudi kojih zapravo na tim slikama nema, ali upravo zbog tog utiska, poprimaju neke neodređene i maglovite antropomorfoidne karakteristike, konačnu prizornost ovih slika podižu na stanoviti stepen nadrealnog, čak mističnog. Odnosi predmeta u pojedinim slikarna stoga dobijaju implicitne erotske sadižaje, u drugima se pak pojedine situacije ironiziraju, kod nekih je opet, preovladalo, interesovanje da se odnosima stimuliše poetičnost i pokatkad simbolična atmosfera. 

Za potpunije razumevanje nekih najnovijih, dvostruko islikanih radova na kliritnim pločama  poslužićemo se i kratkim osvrtom na portrete rađene temperom tokom 1981-83. godine izložene aprila meseca 1983. u Galeriji Grafičkog kolektiva. Zapaža se, odmah, jedna  kvalitativna promena u odnosu na  njene ranije slike koja je uslovljena nekolikim razlozima. Najpre, ovde je u pitanju samo jedan motiv — ludsko lice iz koga Rada Selaković svojim već poznatim postupkom izvlači željene rezultate. Dakako da je konačni cilj ove delatnosti bio  detaljno tumačenje osobina portretisanih ličnosti iz kruga njenih prijatelja, ali je u tom poslu autorka prošla kroz neke međufaze. U tom smislu, Rada Selaković je posebno razvila i razradila crtež koji je sada postao njeno osnovno likovno sredstvo za artikulaciju slikovnog  polja, dok je boja ovde podređena, služi hromatskom oživljavanju predstave i naglašavanju određenih detalja, najčešće odeće. U tom postupku crtanja  Rada Selaković se kretala gotovo identičnim putevima kao u prethodnoj fazi: naglašavala je karakter predstavljenih  osoba  jasnim  psihološkim  projekcijama, njihovim čulnim, emotivnim, katkada sarkastičnim ili pojačano humornim, katkada erotskim unutrašnjim nabojima. Razrađujući ovaj ciklus tempera Rada  Selaković je očistila slikovnu predstavu od viška plastičkih podataka svodeći je na elementarnost prizora, na dominantne osobine — na isečke iz spoljašnje stvarnosti koja  je fokusirana na detalje i takva počinje da igra sve značajniju ulogu. 

Grafizam, isečak i detalj, materijalnost inkarnata i fine tkanine, to su zapravo centri plastičkih i tematski sadržaji slika na kliritima Rade Selaković. Osnovna karakteristika te prozirne podloge višestruko je u ovakvom radu iskorišćena. Najpre, omogućava da se slika sa obadve strane ploče i da se na taj način dobiju dve međusobno determinisane situacije, dva prizora koji se komplementarno dopunjuju na različite načine u zavisnosti od toga sa koje se strane posmatraju. Najčešće to je kombinacija da se s jedne strane, da je uslovno nazovemo »lice«, prvo crtežom a zatim i bojom definiše određeni deo tela, oker inkarnata, a nakon toga da se sa druge strane, na »drugom licu«, preko postojećeg crteža nanese još jedan sloj koji precizno prekriva već naslikani deo tela i predstavlja deo odeće, detalje intimnog rublia, ili obuće. A da sve ovo nije samo puka vizuelna igra govori činjenica o striktnom realizovanju ovog  programa u nizu radova koji se na različite načine postavjaju u prostoru, a obuhvataju   u   sadržinskom smislu čulnost, putenost i uzbudenje pred tim prizorima. Rada Selaković u tom  smislu najpre obrađuje one delove ženskog tela koji su najmanje izlozeni pogledu, ali su na tim rnestima najvise skoncentrisani starnoviti erotični akcenti, zato i kada ih u daljnjoj  razradi  prekriva, ona se uvek opredeljuje za onu vrstu tkanine (čipke, mrežaste sirukture, svila) koja će te delove podići na još viši stepen seksualnosti. 

Najčešće se kod ovin klirita ujednačenih dimenzija radi o dve situacije (odnos  lica i drugog  lica  kako smo gore videli), međutim u nekoliko slučajeva moguće je kombinovati dve, pa i tri kliritne ploće tako da se u njihovom redosledu i rasporedu sa određenim razmacima i preklapanjima stvaraju različite pozicije za posmatranje tako da se sa svime time postižu veoma zanimljivi efekti. Posebno je zamišljen višedelni pano (sastavljen od 15 ploča) koji gradi dve strane egzaltirane čuvstvene naracije kojima treba da se postigne naročit vizuelni hedonizam. 

Fasciniranost skrivenim, intimnim i dakako životnim, za Radu Selaković predstavlja onaj  pokretački mehanizam koji je temeljan za njen svekoliki umetnički nazor. Naglašena frivolnost zaoštrava onu danas veoma dobro poznatu situaciju u umetnosti kada se teži definisanju izrazito čulnog, materijalnom formulisanju onih osobina življenja za koja su nadasve irelevantne emotivne i čulne statičnosti. Današnji slikarski prizori stalno traže one  puteve i metode samoodređivanja koji direktno vode do tako oblikovanih vizuelnih stanja  koja u posmatraču imperativno iznuđuje jaka osećanja. Jer, istina je i to da je savremena umetnost gotovo u svim svojim manifestacijama do kraja elaborirala sve sopstvene razloge i osobine, te da moderni posmatrač ostaje uglavnom nezainteresovar za bilo kakva nova zbivanja za koja mu se uvek čini da su već viđena, proživljena, nagomilana u njegovom iskustvu. Generacije umetnika koja po svemu u svom radu pripada osamdesetim godinama upravo danas istražuju  po tim oblastima direktnim delovanjem na osećanja, na ona stanja i doživljaja koji su zajednički i koji su svima bliski, ali koji nisu u svačijim predstavama zabeleženi na one osobite načine koje sami umetnici svojim delima predlažu. 

Radu Selaković u osnovi podstiče osećanje da u materijajnoj stvarnosti u kojoj smo najčešće pasivni sudionici i potrošači, postoji stanovita duhovnost, neki tanani i samo izoštrenim duhovima primetni odnosi u svetu okolnih oblika koji se samo njima znanim načinima registruju i plastički transformiši do jedne personalne pojavnosti. U okviru tih intencija ovo slikarstvo je bez sumnje postiglo željeni intenzitet, onaj koji je ovu slikarku istakao kao izrazito specifičnu pojavi u našem savremenom slikarstvu. Za slikarstvo Rade Selaković upravo je dovoljno reć da je ono na liniji tendencija figurativnih opredeljenja zapravo osobena delatnost percepcije i emocije, stvarno viđenog i doživljenog i imaginacije materijalizovane do autentičnih slikarskih istina. 

Jovan Despotović 

Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd, Zavičajni muzej, (slike i tempere), Titovo Užice, 1985