Čedomir Kesić – slike i crteži

Tema izolovanosti, psihoza rezignacije, i smrti česta je u umetnosti, češća onda kada je privid stvarnosti bivao svetliji, haromoničniji i zadovoljniji, u momentu bučnog spokojstva i nametljivog optimizma. Moderna umetnost razobličavala je tu istinu stvarnosti bolno, tragično, u ekstazi saznavanja konačnih sudova o trajnoj osudi na patnju. Njeni unutrašnji potresi, frustracije i uzbuđenja naglašavani su u jednom obimu i samom temom. Nije li slojevita egzistencijalna problematika koja je spolja i iznutra potresla na primer, Bejkona, nemačke ekspresioniste ili generaciju apstraktnih umetnika neposredno posle završetka poslednjeg rata, nedvosmisleno odredila najpre temu, a zatim i plastičku formulaciju kao oblikovni i materijalni odgovor takvim izazovima. 

Slike i crteži Čedomira Kesića kojima on završava postdiplomski tečaj na likovnoj Akademiji, odmah je jasno, proizlaze iz tih duhovnih izvora. Još za vreme redovnih studija slikarstva naslutio je da predmetom, figurativnim sadržajima i njihovom postavkom u svojim radovima može da da jedno osećanje prema životu, atomsferu i osobine zatamnjenih, iracionalnih i alijeniranih prostora koji se nagomilavaju u čoveku. Rad sa modelom u klasi Kesić je dakako u prvom trenutku razumeo kao i većina: kao niz zadataka u postupku definisanja ljudskog oblika, prostornih odnosa i tumačenja mogućih značenja koji u tom ambijentu proizlaze. Prema sopstvenom priznanju, Kesiću je pogodovala atmosfera tih prostora što muje omogućilo da se u procesu slikanja upusti i u različite tanane kontemplacijske aktivnosti koje su u njegovom slučaju katkada bivale izazvane i ličnim doživljajima i iskustvima baziranim na sasvim konkretnim događajima. I upravo tada, budući da je osetljive i prijemčive prirode, Kesić je počeo da shvata da je moguće da primarne zadatke rešavanja likovnih problema dovede u neposrednu vezu sa sopstvenim duhovnim stanjima i trenutnim raspoloženjima. Jednostavnije rečeno, on je težio da na platno prenese nešto što ima smisla za njega. Sa takvim osećanjem ovaj autor je upravo i načinio ove brutalne, pune emocije, a po unutrašnjoj strukturi i plastičkim činiocima napete slikarske prizore. 

Čedomir Kesić je naravno dobro odgonetnuo izražajni jezik umetnosti kojom se bavi. Ali se on tek na tom mestu zapitao o konačnim ciljevima svoga slikarstva. Uspešno izgrađivanje i povezivanje elemenata u slici, građenje linijom, površinama i planovima, upravo su samo osnova da bi se u ravninu platna utisnuli dublji razlozi i namere. U vremenima izolovanosti i zamišljenosti, iznenadno nabujalim stvaralačkim raspoloženjima i slikarskom energijom Kesić je postizao identičnost akta slikanja i doživljaja. Poznavaoci slikarstva odmah će uočiti da su čisti slikovni sadržaji u ovom slučaju imali adekvatne razloge u doživljajima, da su profiltrirani kroz subjektivne projekcije akutora. Manje upućeni će neposrednije reagovati na ove groteskne likove, na sadržaje straha, nemoći i bolesti iz jednostavnog razloga koji leži u sposobnosti umetnika da te doživljaje približi isključivo sredstvima svoga zanata. 

Jovan Despotović 

Galerija Fakulteta likovnih umetnosti, Beograd, 1985