Bogumilske i druge elegije Miroslava Đorđevića

U problemski aktuelnom i u istom smislu angažovanom slikarstvu u ovom stilskom trenutku veoma je naglašena jedna njegova osobina po kojoj je, u nizu zaista širokih novonastalih zbivanja, težnja autora da veoma svesno i eksplicitno odrede specifičnost sopstvenog sudelovanja unutar njih. Prva polovina osamdesetih godina stoga je karakteristična po pojavi niza zanimljivih umetnika koji i kada sudeluju u okviru jedinstvene, plastički osvežene celine ipak nastoje danaznače i oblikovno formiraju kadkada krajnje perso-nalne slikovne iskaze.

Miroslav Đordević čiju seriju slika pod nazivom »Palimpsest — Bogomiske i druge elegije« sada prvi put vidimo, spada u one autore koji su se odlučili da se retko samostalno javljaju. Uz neke pozitivne posledice takvoga stava uporedo se pojavljuju i opasnosti da se rad takvih umetnika ne može pratiti in continuo, dakle sa onim potrebnim informacijama kojima se upotpunjuje mozaik celine. Ali je Đorđević zbog toga na različitim grupnim izložbama uvek sugerisao na zanimljivo artificijelno odigravanje koje i pored sopstvenih raznovrsnih ishodišta ipak ima jednu zajedničku stvaralačku intenciju.

Na umetničku scenu Đordević je stupio slikama koje su trebale da daju odgovor na izazove konceptualne umetnosti prethodne decenije. Umetnička praksa koja je u svoj program stavila dematerijalizaciju umetničkog predmeta, upravo prenošenje izražavanja u umetnosti sa objektnog na idejno, sa fizičkog na filozofično, izazvala je i takvu posledicu da je u delatnosti onih umetnika koji su želeli da ostanu privrženi mediju, oblik rada sve više pomeraju prema graničnim sadržajima elemenata likovnosti. Za takav rad bili su karakteristični insistiranje na primarnosti upotrebljenih sredstava i analitičnost u procesu slikanja. Na toj liniji našao se i Miroslav Đorđević budući svestan i ishodišta i posledica konceptualne umetnosti. U jednom trenutku ovaj autor je doista i preskočio famoznu granicu materijalnosti kada se opredelio, na kratko, za umetnost performansa i za tekstualno izlaganje svoga rada sugerišući jedino na taj način sopstveno delo. Ali, zapravo ga nikada nije napuštala potreba da i materijalno oblikuje svoje kreativne ideje. Tako je nastala prva serija »Palimpsesta« kojima je utemeljio i svoja sadašnja interesovartja.

U Palimpsestima je upravo kako i naziv govori Đorđević fokusirao pažnju na one aspekte procesa istorije umetnosti koji se u određenim vremenskim situacijama javljaju kao živo pokretačko dejstvo, ono što umetnike okupljene oko specifičnjh programa definisanja novih sadržaja u umetnosti podstiče da paseističke odlomke dopune jedinstvenim značenjima. Đorđević je ovaj proces izveo jasno na čistinu kada je na svojim crnim slikama slikao i fragmente sa nekih veoma poznatih primera iz istorije umetnosti (grčke vaze, srednjevekovne freske) uporedo sa veoma redukovanim znakom sopstvenog prisustvovanja u ovom vremenu jednim gestom, širokim potezom bele boje. Tako se zapravo on na autorski veoma personalizovan način približio slikarstvu u čijoj osnovi stoji predložak, koji je nadopunjen i simbolima druge vrste.

U najnovijim slikama nastalim tokom protekle dve godine Miroslav Đorđević nastavlja započeta istraživanja ali sada sa određenim namerama i već sasvim jasnim ciljevima. Nenametljivi ekspresionizam ’Bogumilskih i drugih elegija’ ne samo da izdvaja ovo slikarstvo iz striktnih tokova žestokog slikanja u poslednje vreme, već šta više aktuelnu priču o memoriji prošlosti koja se transponuje u atmosferi ovog doba pomera više prema konceptualnom. Ovi radovi se postavljaju na tragove diskusiija oko mesta nove slike ii odnosu i na novu umetničku praksu i na poreklo recentne umetnosti kao fenomena najnovijeg duhovnog stanja. Đorđević daje specifičan odgovor. Za njega, vrednost današnje slike očigledno je utemeljena na izoštrenoj umetničkoj ideji, onoj koja će samu sebe objasniti uglavnom minimalnim sredstvima (otuda negrundirano platno bez rama, crna boja naneta u sirovom stanju, asketska ikonografija) a koja će danas biti relativizovana novim uvidom u one teme koje su pomalo tradicionalne, čak klasične, ali još uvek delotvoran izvor i agens. Posebnost ove teme upravo i ukazuje na to: univerzalnost poruka ovih (bogumilskih) zapisa i u literarnom i u plastičkom smislu danas su na redu da se dešifruju. Težinu i temeljnu zasnovanost takvog čitanja Đorđević sugeriše posebnim doživljajem koji izazivaju ove slike, jednom opštom atmosferom istorijskog trajanja i utiskom iskonskog koje se u sadašnjem prepoznaje upravo po istovetnosti značenja. A da je još jedna smisaona celovitost postignuta postaje jasno kada se u ovim slikama prepozna i ono poznato pozivanje nekog prošlog umetničkog rada a koji je upravo sam ovaj autor nekada ranije izveo. Dakle, nije samo reč o reminiscencijama na istorijske umetničke istine, već i o evociranju sopstvenog kreativnog iskustva u novim uslovima čitanja i razumevanja.

Figurativna likovna umetnost posle svih struktura vizantijske ikoničke askeze doživela je od toga vremena teške trenutke upravo u ovom podneblju. Za konceptima umetnosti novog i najnovijeg doba tragano je u pravcu manje više tačnih mimetičkih shvatanja, toliko slobodno da su oni gotovo uvek odstupali od svog prvobitnog sadržaja kada su preorganizovani u uslovima svog prirodnog kulturnog i umetničkog miljea. Za Miroslava Đorđevića fenomen apstrakcije u umetnosti još uvek je nedovoljno izveden oblik vizuelnog promišljanja. Ove njegove slike, pseudoapstraktne, a svakako i ne-figurativne zasnovane su u autentično duhovno ishodište bez-predmetnog, dakle kontemplativnog i neikoničkog. Otuda je jedan od mogućih odgovora na pitanje otkuda srpemnost da se upravo ovakve slike dožive kao autohtone, saglasan duhovnim koordinatama što dosežu do duboke prošlosti. 

Jovan Despotović 

Galerija Doma omladine Beograda, Beograd, 1986