Selaković – Popivoda

Rezimirajući neke od aktuelnih trenutaka savremene umetnosti, likovna kritika je konstatovala kako se izrazito naglašavaju individualne estetike pojedinih autora. Uposebljavanje plastičkog iskaza u najnovijoj umetnosti odvija se duž dve osnovne linije: eksperimentaciju sa materijalom što je najčešće dovelo i do promene upotrebe (ne)umetničkih sredstava, i insistiranjem na definisanju posebnosti unutar kolektivnih postavki u nekom radu karakterističnom za ovo vreme. I mada je u osnovi lako prepoznatljiv jezik nove umetnosti, zapravo je on složeno kodifikovan, te šifrovan izrazitim personalitetom svakog pojedinog autora. 

Najzanimljivije mesto za praćenje zbivanja u novom stvaralaštvu bez sumnje je Njujork, megapolis izuzetno velike nacionalne, socijalne, etničke i artificijelne razuđenosti. Nedavni boravak dvoje beogradskih umetnika: Rade Selaković i Rajka Popivode u tom gradu za njih je značio daljnje transformisanje u granicama polja već odabranih oblikovnih postulata. Pri tome, niti je Njujork po bilo čemu homogena celina, usled krajnje razgranatih ambigviteta savremene umetnosti, niti je tamošnji život i sistem funkcionisanja umetnosti ostavio traga na njihovo delo po nekom visokom estetičkom sjaju, već upravo suprotno tome, budući da su ova dva umetnika živela u nešto izmeštenom središtu ovog grada — u Bruklinu — njihovo delo je poprimilo izvesne ne tipične sadržaje u odnosu na oficijelni tok. Treba istaći da je ovaj, za život, nepreporučljivi deo Njujorka zapravo bliži stvarnom životu, direktnoj artifikacijelnosti, i estetici bez glamura, novim medijumima i ponešto čak i subkulturnom diskursu. 

Neposredni, izraziti personalni slikarski zapis Rade Selaković, koji smo mogli i dosada da pratimo, evoluirao je tokom poslednjeg perioda prema jednoj izmenjenoj predmetnosti, prema nešto drugačijoj slikarskoj predstavi koja intenzivnije nastoji da se oprostori. Ovo slikarstvo latentne ambijentalizacije moglo se u većem ili manjem obimu zapaziti već u njenim prvim pokušajima, koji su sledeći sopstvenu logiku dostigli jedan sasvim čulni i iskustveno proverljiv opredmećeni fenomen koji se danas materijalizuje u njenim „kutijama”, „slikama”, „objektima”. Ove nove radove ponajbolje ćemo razumeti ako ih posmatramo kao opravdanu transformaciju jednog striktnog slikarskog shvatanja prema medijski slobodnijem zahvatu, i prema emitovanju nekog novog interesovanja za materijale. Iako je poetika starijih radova zapravo zadržana (detalji ličnog, intimnog sveta, estetički nazor malih, ekskluzivnih grupa, visoka sofistikovanost i čultnost), ni promena medijskog zahvata nije narušila njenu težnju za profinjenost rada, za isterivanje čistog estetičkog koncepta i preferenciju osećajnom. Ovo naravno ne znači da je narativnost njenih radova zamenjena formalnim osobinama, naprotiv, osobine oblikovanja u najnovijim radovima bile su nametnute karakterom kreativnih pobuda (erotsko, fingirana agresivnost, prikrivena konceptualnost, putenost). Fragmenti realnih predmeta iz svakidašnjice Rade Selaković ukomponovani su u male, intimne objekte, konzervisani (sačuvani) za potrebe prisećanja i evociranja. A sećanje i jeste ona snažno naglašena kategorija-odrednica predominantna, čini se, upravo u ovom stvaralačkom trenutku. 

Predmeti-skulpture Rajka Popivode predočavaju neke slične osobine. Iako su ovi radovi izvedeni kao objekti („kavezi”) oni su pre svega mišljeni i koncipirani sa čistom skulptorkom namenom. Dvosmislica koja se na ovom mestu otkriva temelji se na osnovnom problemu ovog rada: pitanju o sudbini nekog „pravog” umetničkog predmeta kada on doživi još jednu stvaralačku transformaciju na taj način da bude razložen (razbijen na niz posebnih delova). Na koji se način odvija percepcija takvog rada? Najpre se on može konkretno doživeti kao savremen, veoma redukovan (izobličen) umetnički rad (recimo „Glava”), a potom se od niza karakterističnih delova sa takvog početnog modela (nos, uši, oči) načini druga celina -  skulptura, zapravo se jedna konstrukcija ispuni tim delovima-elementima, kada se na taj način — gotovo od istih sastojaka, dobije potpuna promena sadržaja. Ova potreba za naknadnim preoblikovanjem, usađena je u osnovu rada — da praksom definiše višemislenost dodirnog područja prave skulpture i odatle ekstrahovanog objekta. I u ovom slučaju narativni sloj rada je složen: s jedne strane visoki stil velike umetničke teme i njena patetičnost, a sa druge neophodan izlaz iz velike tenzije kroz humornost „razloženog” prizora. Za Rajka Popivodu vajanje zasigurno nije sveti čin nastajanja iz posvećenja tajni stvaranja, već jedan sasvim konkretan rad, duga koncentracija i mukotrpno slaganje, formiranje i traženje oblikovnih rešenja koja mogu biti dovoljno zadovoljavajuća.

 Jovan Despotović 

Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd, 1987