Zoran Vuković – crteži

U prvoj rečenici predgovora za prvu samostalnu izložbu Zorana Vukovića koja je otvorena u istoj ovoj galeriji pre trinaest godina, Danilo Kiš je jezgrovito ukazao na plastičku sudbinu koja će biti karakteristična za ovog autora sve do danas: „Ako bi smo bili u stanju da rekonstruišemo delo, da ga danas vratimo na početak, na nulu, na larvu, na ideju, mogli bismo, čini mi se, da mu se sasvim približimo, da ga osetimo, da ne kažem da ga razumemo, kroz njegovo ponovno nastajanje (ovoga puta u sferi duha)”. Ključna ideja stvaralaštva Zorana Vukovića zaista se odnosi na ponovno nastajanje njegovog dela koje je dugotrajno fermentiralo iz bogatog analitičkog i meditativnog koncentrisanja na suštinu onoga što on vidi pred sobom dok stvara i što će u čaroliji slikanja (crtanja) biti transponovano na plastičku suštinu sveta autentičnih pikturalnih predstava. 

Kada se pojavio sa prvim slikama i crtežima (koje on kao medije zapravo i ne odvaja jer istovremeno i slika i crta na koji način ukazuje na praktičnu istoznačnost ova dva likovna sredstva) početkom sedamdesetih godina Zoran Vuković je skrenuo pažnju na ambivalentnost, ili tačnije rečeno, na unutrašnju konfliktnost u pikturalnom sloju, budući da su izvori ovog rada ležali u dve različite oblasti. Osnovna zamisao slike temeljna je, zahvaljujući i njegovoj umetničkoj edukaciji, na onoj koncepciji koja je plastičke probleme shvatala kao način racionalnog, vrlo promišljenog organizovanja spoljašnjih vizuelnih podsticaja i njegovom preoblikovanju do čistih slikarskih datosti. Ovaj princip bio je odmah u Vukovićevom slikarskom iskustvu narušen snažnom unutrašnjom „pobunom” koja je počivala upravo na drugačijem temperamentu — jednom znatno slobodnijem, imaginativnijem i čulnijem doživljavaJu realnosti i vidljivih i sakrivenih odnosa koji vladaju unutar nje. I kako je nadalje upotpunjavao slikarsku praksu ovaj autor je u sve izoštrenijem obliku dolazio do izraza, sa sve naglašenijom crtom senzibilnosti, koja je u ovim današnjim radovima konačno preovladala. 

Ciklus crteža u tušu i kreonu koji je Zoran Vuković razvio poslednjih godina, a čiji izbor je predstavljen ovom izložbom, tematski je obrubljen, uslovno uzevši, erotizovanim sadržajem, onim u kome je ovom slikaru bilo moguće da dosledno iskaže sopstvenu stvaralačku poetiku. Nastajanje, prirodno i artificijelno, čvorno je mesto ovog poetskog sveta, uzrok svakom postojanju, i novim odnosima koji se uspostavljaju među stvarima i bićima. Zoran Vuković je uvek zagledan u te, često prikrivene odnose, koje je prepoznao i ranije simbolično predstavljao oblicima puža i organskim ostacima koje je pronalazio posle plime na obali mora a danas jednim znatno složenijim kretanjem po nekim slikarskim iskustvima njemu bliskih autora (Van Goga na primer). Identifikacija sopstvenog rada prema velikim uzorima danas nije retka potreba umetnika, ali je kod Zorana Vukovića ona proizašla iz potpuno drugačijeg iskustva, upravo težnje da najpre sebi, a potom i radoznalim posmatračima objasni istinske razloge za ovakvom vrstom izrazito individualnih stvaralačkih nazora. U slikarstvu novijeg perioda a još više u disciplini crteža, zaista su retki primeri koji sa tolikom ozbiljnošću i pasijom pred sebe postavljaju stalno novo i živo pitanje o umetnosti i njenoj sudbini u posve različitim individualnim autorskim iskustvima. 

Jovan Despotović 

Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd, 1987