Svetomir Arsić Basara – Jajce

Likovni umetnici dobitnici nagrade AVNOJ-a 

Sa Šarom u oku (kao praformom), sa župom u duši (kao pratelom) i sa narodom u srcu (kao praetnikumom) Svetomir Arsić Basara je pre trideset šest godina započeo jednu od sigurno najautentičnijih umetničkih avantura u našoj savremenoj umetnosti, Tiho, bez buke i pompe, uporno, strpljivo i posvećeno on je izgrađivao u izolaciji i usamljenosti svoj svet oblika, gotovo uvek izveden u drvetu. Ovaj mali, sasvim retrospektivni izbor radova naglasio je neka od njegovih važnih oblikovnih i značenjskih sadržaja uvedenih u biće skulpture.

Najstariji među njima, oni iz šezdesetih godina, pokazuju kako se samosvojni svet apstraktnih oblika može stvoriti i izvan velikih umetničkih centara. Uglavnom nepredmetne, ove skulpture nisu svedočanstvo u formalnom eksperimentisanju, niti eksperimentima sa formom, već nedvosmislen znak unutrašnjih, napregnutih previranja Svetomira Arsića. Katkada su one, pak, simboličke, i literarne, katkada šta više metaforičke i narativne, u slučajevima kada su Arsićeva striktna kreativna stanja bivala nadvladana potrebom da tu uznemirenost očigledno i pokaže. Ovo okretanje od traganja za (pogodnom) formom prema sve narativnijoj plastici tokom sedamdesetih godina, a naročito u osamdesetim, poprimilo je potpuni i zaokruženi stvaralački izgled.

Ukazana metamorfoza odvijala se u nekoliko krugova, od kojih ćemo ukazati na dva, međusobno upravo suprotstavljena. S jedne strane to je bila umetnikova zaokupljenost velikim, univerzalnim saznanjima i istinama o životu, o sebi, o nama, što je označeno gotovo kao filozofski diskurs. Nasuprot ovome, Arsić je istovremeno njegovao i jedan u početku simbolički, a potom sve literarniji znakovni i formalni sklop koji je upućivao na one konkretnije, dnevne istine, istorijske predrasude i aktuelne zablude koje su ga kao zainteresovanog i budnog stvaraoca zanimale i, dakako, pogađale. Naravno da nikako nije slučajno da je potentnost i brojnost radova iz ovog ciklusa bio srazmeran stvarnim dogadajima kojima je svakodnevno bio izložen i na koje je po diktatu sopstvene umetničke opredeljenosti i temperamentu morao svojim delom da reaguje.

No, uprkos ovakvoj promeni unutrašnjeg ugla gledanja na umetničko delo, Arsić je ostao doslovno posvećen upravo svojim prvim zadovoljavajućim i uspešnim vajarskim dometima. Ako malo bolje pogledamo ovu izložbu, jasno će se pokazati da je među ovim, različitim radovima, uspostavljena i da deluje jedinstvena interakcija, duhovni, odnosno stvaralački motiv koji se poput praforme, pratela i praetnikuma utisnuo do znaka u svim ovim godinama stvaranja Svetomira Arsića Basare. 

Jovan Despotović

Galerija ’43, Muzeja Drugog zasedanja AVNOJ-a, Jajce, 1987. Gradska biblioteka Raška, Radnički univerzitet i klub likovnih umetnika ’Raška škola’, Raška, 1989