Radomir Stančić

Za umetnost osamdesetih godina, pa shodno tome i za slikarstvo tog perioda, karakteristične su mnogobrojne i različite vrste preispitivanja mogućnosti, a pogotovo nakon svih onih njenih unutrašnjih iskustava i zaključaka koji su nedavno (u epohi enformela) izvedeni i koji su doveli do poznatog »samoubistva slike«. Posle ovog autodestruktivnog čina, slikarstvo se   tokom prethodne decenije kretalo dvama osnovnim pravcima: ili je tragalo za mogućnostima izraza na pragu svojih fizičkih vrednosti kada se ono određivalo prema strategiji primarnog, minimalnog ili analitičkog prosedea, ili je, pak, načinilo i onaj presudni korak kojim je odbacilo sopstvena materijalna svojstva opredeljujući se za samodefinisanje bilo verbalnim poukama ispisanim na platnu, bilo »analitničnošću«, matematičkog ili grafikonskog tretiranja kada se o imanentnim postavkama govorilo egzaktnim jezikom nauke. Na ovakvoj posvemašnoj »pustoši« na planu plastičnosti, ikonike i pikturalnosti odvija se velika obnova   slikarstva osamdesetih godina. 

Bez sumnje je da Radomir Stančić danas slika i crta sa manjeviše prisutnom svešću o ovim događajima u umetnosti, dakako i uz neke druge sadržaje koji ga takođe dovode u blisku vezu sa recentnim preobražajima u slikovnom polju. Stepen intenziteta plastičkih kvaliteta u delu ovih slika i crteža svedoči da Stančić ne samo da je morao imati neophodnu umetničku naobrazbu, već i da je njegova unutrašnja kreativna snaga dorasla zahtevima ovog vremena. 

I zaista, Radomir Stančić je učeći slikarstvo na jednoj od najzanimljivijih evropskih umetničkih škola, Akademiji lepih umetnosti u Veneciji, pohađao časove jednog od najzanimljivijih evropskih umetnika posle rata, Emilia Vedove, danas jednog od vodećih imena gestualnog slikarstva, koji je svakako i  najpogodnija osoba da mladim umetnicima sa  naglašenim temperamentom udahne snažan stvaralački impuls individualizma i slobodu traganja za  autentičnim oblikovnim iskazom. Radomir Stančić je bio dosledan takvom radu u slikarskoj klasi sve do onog trenutka kada je osetio opasnost totalnog podavanja jednom   metodskom konceptu. Ali, sudeći po njegovim slikama iz tog perioda, lekcija je ipak bila naučena i vrlo dobro shvaćena. Tragovi eksplozivnog, odveć nekontrolisanog delovanja po površini platna, ostali su prisutni i u Stančićevim najnovijim radovima. 

U nekim slučajevima, za oslobođeni slikarski duh  neophodna je dalja usmerena oblikovna transformacija. Sa takvim osećajem našao se Radomir Stančić u Dizeldorfu, u kome i danas živi i radi, tj. u klasi profesora Davida Rabinowitza, autora veoma prijemčivog za najaktuelnija zbivanja u umetnosti. Sudeći prema izgledu današnjih radova Radomira Stančića, očigledno je da je ovo osvežavanje savremenim senzibilitetom bilo temeljno sprovedeno. 

Ako je već započeo slikarsku karijeru sklonošću prema eksperimentu, koncentrišući se na neposredni slikarski pristup, danas se u slikarskoj leksici Radomira Stančića prepoznaju  potrebe za naracijom koje će ga odvesti do jedne specifično iznijansirane plastičke prizornosti.  Od ranijih,  gestualnih sadržaja, u njegovim sadašnjim slikama ostala je jedna zanimljiva optika pokreta, jedna uznemirena mobilnost slikarske materije koja se nevoljno miri sa potrebom da se slika (ili crtež) opredeli za određen plastički i literarni sadržaj. 

Na prvi pogled ove slike i crteži mogu izgledati rastrzani, semantički i ikonički neorganizovani, ali posle tog početnog utiska, u našoj svesti postepeno se slaže njihova logičnost, odvija se jedna svojevrsna rekonstrukcija u percepciji koja je inicirana stvarnim dijalogom i komuniciranjem formi u ovim delima. Ova naknadna pažnja, ili podstaknuto »produženo« posmatranje ovih radova, upućuje na jednu već sasvim izraženu slikarsku aktivnost koja postaje konstantom u iskustvu i intencijama Radomira Stančića. 

Ovom prilikom, za prvo prikazivanje Stančićevih slika i crteža kod  nas, neophodno je skrenuti pažnju na još dve osobine njegovog dela. Najpre da je koloristička skala ovih slika dosta prigušena za naše pojmove, što je proizašlo iz jasnog saznanja o slikarskoj tradiciji u kojoj Stančić sada deluje. Ova osobina istovremeno govori da je ovaj autor upravo u srži sopstvenog slikarskog temperamenta osetljiv na hromatske pretvorbe u zavisnosti od  poetskog ili tematskog opredeljenja. A tu je još i jedna vidljiva nemarnost prema izboru   podloge (nepreparirano i nenašpanovano platno, tapeti, plastične folije), i prema upotrebi slikarskih sredstava. 

Ukupno uzevši, ovo autentično slikarsko delo, iako je upravo na samom početku svoga javnog postojanja, pokazuje naznake mnogobrojnih sadržaja. No, to ne znači da je ono unutar sebe zakomplikovano, ili hermetično u poetici i emisiji literarnih i plastičkih značenja. Upravo suprotno tome, ovo slikarstvo je emancipovanog duha, pune prizornosti adekvatne tekućem stilskom razdoblju umetnosti osamdesetih godina. Na mapi tih zbivanja čvrstu poziciju obezbeđuje i delo Radomira Stančića. 

Jovan   Despotović 

Galerija Kulturnog centra, Apatin, 1987