Aneta Svetieva – skulpture

Danas definisati pajedinačne, samostalne plastičke iskaze (unutar bilo koje discipline likovnih jezika) što su se nametnuli snagom autentičnosti, daleko ili mimo glavrnih tokova aktuelrnosti, čini se pre uzaludnim nego svrsishodinim poslom. Kada se u određenom radu zapazi onaj znak savremenositi, ona unutrašnja bit dela znači da je registrovana njegova rezonanca na senzaciju živog duha njegovog vremena. Kriitika je, ipak, povremeno beležila sjajne trenutke upravo onda kada je izvan već (izvučenih orta i kontura opštih stilskih i poetskih kretanja pronalazila i ukazivala na marginalna, dragocena individualna prodiranja u slikarsku ili vajarsku materiju. Slično se dogodilo sa prvim javnim nasrtupom Anete Svetieve koja je početkom sedamdesetih od kritike dočekara kao vajar jasnog konceptualnog i materijalmog prosedea izvan tada uobičajenih jezičkih modela medija koji upotrebljava.

Unutrašnji diktati u njenom su slučaju biti generirani izvorima sopstvenog inteiresovanja za etnos, folklor i  pečenu  zemlju  kao iskonskim artefaktimia — prilozima o prisustvovanju i deliovanju emancipovanog ljidskog duha. Identifikacija tih polazišta upravo nije ni bila posebno otežana ako se uzmu u obzir jednostavnosti njene plastičke forme, malobrojnost skulptorskih modela koje je već na samom početku upotrebljavala i direktan govor formi koje su jasno strukturisane u vidu »bista«, »kipova« i »idoila«.  Kasniji dodatak boje skulpturi samo je za stepen više naglasio potrebu Svetieve da posmatrača uismeri prema izvorištima, prema prvoj potrebi iskonskog umetmika da iz lednostavnog razloga za isebe načini sopstvenu repliku u prostoru, gotovo da sebe ponovi u pramateriji — zemlji, iz koje je on sam nastao i u kojoj će jedan nijegov ciklus života i da završi. Uporišta takvom  kreativnom shvatanju Anete Svetieve ne nalaze se jedino u proučavanju literarnih izvora već i u istraživičkom radu na terenu kada se zapravo i otkrivaju primerci anonimine, naivne i folklorne umetnosti bliske po senzibilitetu onom modernom gledaocu koji je danas spremai isključivo da akceptira direktan, lapidaran govor oblika bez fraza i ukrasa. A kad sada Svetieva radi u nešto izmenjenom maniru i materijalu (presovanom hartiijom zamenila je terakotu) osnovni utisak malih i velikih idola i tela, njena osnovna preokupacilja, ostali su neizmenjeni čin stvaralaštva li dalje je neometen aktuelnim zbivanijima, ali je iznenada on u ovom slučaju postao izrazito savremen, tj. saglasan recentnim stvaralačkim transformacijama.

Ono što je mene pak postojano interesovalo u radu Anete Svetive zapravo nije dilema sa   početka ove uvodne napomene, već uvek iznova postavljeno pitanje o značenju ovih statua u  različitim prostornim asamblažima bilo da su u pitanju kupačice na plažama,  ili veliki  monohromni aktovi iz njenog najnovijeg ciklusa. Poznato je da je povest vajanja prepuna najlrazličitijih pirimera idola, bogova, portreta i bista imperatora, pa manje značajnih u hijerarhiji, sve do građana i običnog sveta u novije vreme kada su ih umetnici razliočitim povodima i sa različitim namerama klesali, vajali, odnosno, oslikavali. Ako je razlog stvaralaštva i ranije ležao u dubokim mitskim korenima autorefleksije o sopstvenom poreklu u maglovitoj i dalekoj prošlosti, kada se zapravo sa izvesnošću ne može predpostaviti, ni mesto nastanka roda kome i sam pripada, kasnije je ovaj uzivišeni cilj  zamenjem mnogo pragmatičinijim i sve više ovozemaljskim razlozima dokazivanja  »božanske nadarenosti«, ili nasuprot tome, jedinostavne životne promocije kojoj je retko    koji umetnik u zabeleženoj istoriji uspeo da odoli. A u ovom rasponu toliko dijametralnih i suprotnih ciljeva i motiva, sa svim varijacijama, gde bi se našli bojeni i monohromni  kipovi, biste i idoli Anete Svetieve?

Rekao bih da su oni nastali u nečem sasvim drugom, u jednoj danas sve više zaboravljnoj kategoriji instinktivne, oslobođene potrebe stvaranja koja nije podložna verifikaciji uobičajenim standardima što važe za ove oblasti artificijelnog delovanja. Aneta Svetieva je doista maksimalno oslobodila unutrašnje pulsacije, doduše motivisane njenim znanjima iz onih područja koja je kao istraživača i naučnika prevashodno zanimaju, ali koja su u činu kreacije tek povremene uporišne tačke na putu oslobađanja ove izrazito senzibilizovane plastičke imaginacije. Neposrednost njenog doživljaja i materijalna interpretacija posle mešenja gline i pečenja, iza bojenja, ili oblaganja armature presovanim i farbanim kartonom postali su toliko autentični i uverljivi da smo bezmalo spremni da poverujemo u njihovo arheološko vreme, u in situ nalazište arhajske ili neke druge civilizacije. Plastička naracija je, po mom overenju, osnovna podsticajna metoda što je rezultovala ovakvim radom, kod Anete Svestieve doživljavala je još vrlo ubedljiv stepen dejstva, to je ona vrsta stvaranja slobodine uobraizilje koja zapravo i čini bit čarolije nekog dela. Materijalizovana ideja se u ovim formaima nametnula prisustvovanjem i rečitim svedočenjem o gustom prepletu umetnosti sadašnijeg trenutka i slojeva koji se mogu probuditi u svakom stvaraocu. Kod Anete Svetieve je taj spoj oćigledno uspostavljen i naglašen, i u tome je sadržan bitan odgovor na postavljena pitanja o poreklu i spektru značenja ovog dela. 

Jovan Despotović

Galerija Sebastian, Beograd, 1988