Svetomir Arsić Basara -Kosovsko pripovedanje

Na prvoj samostalnoj, upravo retrospektivnoj, izložbi Svetomira Arsića Basare u  Beogradu, održanoj u  Umetničkom paviljonu  »Cvijeta Zuzorić« krajem 1984. godine, zapažen je bio jedan tada tek formirani ciklus radova koji je po mnogim plastičkim i tematskim atributima odudarao od njegovog ukupnog umetničkog opusa. Ti radovi su nastali nekoliko godina pred izložbu, i signalizirali su jedno sasvim određeno, temeljito promenjeno kreativno shvatanje kod ovog autora umnogome uslovljeno sasvim konkretnim istorijskim i političkim događajima tog kosovsko-metohijskog vremena. No, stanje kolektivnog nacionalnog šoka u tom trenutku onemogućilo je da se tada razgovetno prepoznaju uzroci i posledice predstojećih događaja. U međuvremenu, magla se podigla, hipnoza je prestala. Ideološka uspavanka je naglo zamenjena frustrirajućom realnošću. Onovremeni gorak ukus upozorenja skulpture Svetomira Arsića Basare koje smo mogli videti ostao je da lebdi poput more, čak oblikovanog znaka tekuće tragedije. 

Od kada se odvija neprekinuti  razvoj nove i  moderne srpske skulpture, započet izložbom Petra Ubavkića 1882. godine, tek su dva primera koji ukazuju na postavljanje problema nacionalnog u ovoj vrsti umetnosti. To je najpre znameniti Meštrovićev »Vidovdanski ciklus« nastao 1907—1912. godine koji je koncipiran i realizovan kao euforična glorifikacija  kosovskog mita, a  iniciran je očiglednim državotvornim razlozima pre ujedinjenja 1918. godine. Pitanja koja je tada postavio ovaj neostvareni spomenik, već osamdeset godina stoje nedodirnuta kao primer jednog uzaludnog političkog programa koji  danas preživljava temeljnu destrukciju. Metaforički  rečeno, na dalekim semantičkim  i povesnim  razvalinama meštrovićevog  »Vidovdanskog ciklusa«  nastao je drugi primer — »Kosovski ciklus« Svetomira Arsića Basare, stvaran u potpuno drugačijoj  društvenoj  i  političkoj  atmosferi  tokom  poslednjih pet godina. 

Prebirući  u  sećanju  poznate fragmente epohalnoga  Meštrovićevog  dela, u usporedbi sa aktuelnim Arsićevim, odmah se zapaža pomeranje ravni sadržaja sa  ranije patetike epskog  heroizma na prigušenu  rezistentnost — sve do isticahja nepristajanja jednog individualnog bunta. Ova svojevrsna epifanija temeljno je performulisala značenja skulture u periodu od gotovo jednog veka;  ona pokreće novu  imaginaciju i percipciju, jednu novu plastičku ekspresiju što se otelotvoruje ovom bajkolikom afbularnošću u drvetu, ovim umetničkim delom toliko poznatog i otuđenog sadržaja, osećanjem  bledog prisećanja na daleko detinjstvo, na davne manifeste tek ostvarenih, prvih nacionalnih ciljeva i kolektivnih želja. 

Svetomir Arsić Basara nije se libio da i u ovom opusu jasno stavi do znanja da je konačno odbacio  »balast estetizma«, dakle one opšte plastičke formule i stilske formacije koje su ukazivale na vreme prividnog  mira  i  progresa, pozitivne volje i optimizma.  Kreativni čin za Arsića je prevashodno pronalaženje forme koja će odgovarati zahtevima sadržaja njegovog dela, znači tačnu saglasnost sadržaja i oblika. priče i njene materijalne transcendentnosti. Potrebna forma u ovom slučaja nastala je pogodnom upotrebom medija skulpture. Želja za lepim oblikom zamenjena je potrebom za uznemiravajućom pripovednošću.  Recentni Arsićevi  kipovi  (Sv. Sava), torzoi  (Karađorđe), figure (ratnici), preteći oružoliki predmeti (zastave, topovi), čine se gotovo kao arheološke iskcpine — najednom pronađeni ostaci nekog davnog postojanja, a sa druge strane, opet toliko životni  i ovovremeni. Njihov neprekinuti  marši kroz vreme načas je zaustavljen da bi upravo ovakvim svojim izgledom upozorili na blisku propast, uništenje i katastrofu, kao da smo se načas našli u nekoj šumi punoj neizrecivih opasnosti i maglama izobličenih predstava. Očigledno je da je u ovom slučaju poseban oblik umetničkog dela upravo izraz ukupne njegove sadržine — ovde nema ukrasa, arabeski, slobodnih formi, ovde postoje jedino ožiljci, rane, bolni tragovi vermena, trpljenje i inat postojanja. Ti radovi nam se mogu učiniti čas folklornim, čas artificijelnim, zatim etnografski, napokon i naivni. Mitologeme  koje su u njima sadržane govore rečnikom složenih elemenata skulptorske strukture koja je izoblikovana do jednog novog života. Pokatkad nam se ovi radovi mogu učiniti i poput zaustavljenog huka vremena nekadašnjih vojni, snoviđenja  »vremena smrti«, onih izgubljenih i dobijenih ratova koji čine nacionalnu duhovnu i genetsku strukturu, matricu za čije razumevanje je neophodan jedan poseban ključ osetljivog i posvećenog poznavanja. Ovaj unutrašnji zahvat po dukobim slojevima bića, u vrtlozima svetlih i tamnih vilajeta etnosa iz koga proističe, određuju Arsića kao znalca i čuvara istine, tačnog čitača prošlog i pouzdanog proroka dolazećeg. 

Ovaj  novi ciklus radova Svetomira Arsića Basare nastao je i usled njegove jasne predstave o mestu skulpture u ovom podneblju, u tradiciji koja dopire sve do ortodoksne ikoničnosti. Vizantijske likovne predstave kreću se u relacijama uništavanja i obožavanja idola i kipova, njihovog prihvatanja i slavljenja kao otelotvorne teozofije, i njihovog rušenja kao jeretičkih ostataka paganskih kultova. U ovim ikoničkim i značenjskim dihotomijama  kreće se recentna Basarina skulptura. Pitanje njihove autentičnosti je izlišno ako se tačno razumevaju i poznavaju uslovi u kojima se ona razvija, ili bolje reći, u kojima je pokušavala da se održi sprska srednjovekovna plastička misao u okviru jedne potpuno drugačije kulture koja je na ovim prostorima dominirala pola milenijuma. Linija te odbrane uspostavljena je, kako ukazuje Arsić, plastičkom strukturom koja pokazuje osećanje za iskonske osobine (pra)slovenske šume, za ontologiju materijala odakle je potekla čarobnost naracije u drvetu o ostacima drevnog vremena čije su forme naglo prestale da postoje. kao da su zamrznute u nekoj kataklizmi, a ponovo potekle kroz Arsićevo »sećanje« do ovih monumentalnih   predstava. Život tih ob!i«a, u nečemu skoro  neizmenjen,  nastavio je  zahvaljujući  jednoj  posebnoj vrsti pasaža od narodne tradicije »drvodeljstva« do poznatog artificijelnog »antiestetizma«  savremene umetnosti. U složenosti ta dva kreativna shvatanja, uopšteno govoreći, definiše se verodostojna pozicija skulpture Svetomira Arsića Basare po čemu je ona u mnogome nova paradigma vremena u kome nastaje i sasvim autonomno, odn. izolovano mesto u savremenom srpskom vajarstvu.

 

Jovan Despotović 

Likovna glerija Kulturnog centra Beograda, beograd, 1989, Galerija kuće sa arkadama, Negotin, 1990, Galerija umetnosti, Priština, 1991