Đorđe Jovanović – skulpture

Način i put transformacije neke početne umetničke ideje do gotovog umetničkog predmeta složeni su, i da bi se oni tačno razumeli neophodno je utvrditi niz odlučujućih činjenica od identifikovanja vrste i cilja kreativne volje i shvatanja autora, do dešifrovanja jezika oblikovanja kome on pribegava i atribucije simbola i značenja koji se mogu iščitati iz odredjene formalne i statističke situacije koja je u nekom delu prisutna. Djordje Jovanović u svojim skulpturama malog, galerijskog formata postavlja niz zanimljivih pitanja koja se tiču i same njihove plastičnosti. veoma stilizovane u jasno prepoznatljivom autorskom maniru, kao i unutar njihovog narativnog sloja koji se može čitati u dva nivoa značenja. Tematski su njegovi radovi podeljeni na figure – pojedinačne i kompozicije, životinje (price, bikovi) u punoj plastici, kao i reljefe. U ovim figurativnim kompozicijama tema je jasno odredjena, ali se ispod ovog sloja mogu pratiti i neki drugi sadržaji. Na njihovo uočavanje snažno utiče i sam zanatski postupak Jovanovića; očigledno je, naime, njegovo insistiranje na kontrastiranju sjajno polirane površine bronze i patinirane, crne partije koja se ne sučeljavaju jedino na pitanju objektivne, materijalne karakteristike njegovih radova, već utiču i na razumevanje dvoslojnog smisla njihove narativnosti. 

Dva su bitna odredista skulpture Djordja Jovanovića. S jedne strane naglašeno je ispoljena težnja za stilizovajem, za jednim posebno oblikovanim jezikom visokog stila koji zanemaruje detalje, ali je koncentrisana na suštinu plastičkog dogadjaja, a čija je bitna osobina govora linija i mala površina i volumen. Naročiti naglasak ovog svojevrsnog grafizma u Jovanovićevoj skulpturi evocira pomisao na našu umetnost kasnih pedesetih godina koja se koristila sličnim sredstvima. I zatim, tu je potreba da se u kontrastima definiše glavno polje oblikovanog interesovanja i gradjenja sadržaja skulpture kod ovog autora. Sasvim uočljivo majstorstvo u ovim radovima pri korišćenju najboljih osobina navedenih metodskih postupaka u vajarstvu stvorili su svojevrsno osećanje, ili bolje reći utisak o „monumentalnosti” ovih radova, uprkos tome što se radi o delima malog formata. Skulpture Djordja Jovanovića čvrsto idu tragom ideje monumentalnog istinskim vajarskim promišljanjem koje se nameće kao prirodno stanje duha savremenih stvaraca.

Jovan Despotović

Galerija Singidunum, Interkontinental, Beograd, 1990