Dragomir Ugren – Radovi bez naziva

Plastička retoričnost novih radova “bez naziva” Dragomira Ugrena ide tragom jednog posebnog senzibiliteta koji u današnjem slikarstvu gotovo da postaje znak svoga vremena. Već je na prvi pogled vidljiva krajnja svedenost Ugrenovog piktoralnog koncepta koji je, pri brzom opisivanju, moguće identifikovati i u “slikarskom” i u “crtačkom” nivou. Naime, obadva elementa proizašla iz tradicionalnog slikarstva, u ovom slučaju se koriste na specifičan individualno određen način i istovremeno su smešteni u njihova rubna medijska područja. Ovo pomeranje smisla i značenja slikarstva kod aktuelnih umetnika osamdesetih godina prema oblastima novog izraza, prema rešavanju niza novih praktičnih problema u slikarstvu, gotovo da je postala “poetika” u jednom dominantnom sloju recentne umetnosti. Ugren, poput umetnika sličnog opredeljenja postavlja pitanja i o mogućnosti nekog slikarskog izraza, kao i o tačnoj medijskoj interpretaciji vlastitoga inicijalnog zahteva. Tragajući za odgovorima sadašnjosti u slikarstvu, ovaj autor iskazuje volju za čistim plastičkim iskazom, onom vrstom slikarstva koje čak i po spoljašnjim osobinama nalikuje izvornom, prirodnom, predkulturnom poimanju sveta kakav zapažamo, na primer, u dečijim crtežima ili pak onima koji su nastali u davnom do-istorijskom stanju ljudske svesti. 

Iako je akademski obrazovan umetnik, Dragomir Ugren se opredelio za onu vrstu slikarskog postupka koji će ponajmanje da pokazuje vlastito veliko teorijsko ili praktično iskustvo, što je nastajalo kroz dugu povest likovnih umetnosti. A možda je upravo takva njegova profesionalna predisponiranost odlučila da se odgovorno usmeri prema istraživanju tananih, veoma osetljivih motiva i dubinskih razloga samog slikarskog čina. Stoga nimalo nije slučajno da Ugren započinje da slika čak od samog trenutka stvaranja slikarske podloge na kojoj će nastati nekakav plastički prizor. Poput starih majstora, Dragomir Ugren ne samo da stvara gotove umetničke predmete, on pronalazi i tajne legure koje će najbolje poslužiti za narednu, potpunu slikarsku, čak totalnu kreaciju. Formirajući naročitu slikarsku podlogu najčešće mešavinom akrilika, vate i parčića platna, Ugren je već tada, učinkom svojih prstiju načinio određenu “konfiguraciju” blage reljefne površine sa koje je nadalje moguće “čitanje” ili “prepoznavanje” određene, tek blagom konturom naznačene forme. Ova “igra” identifikovanja prizora može se u Ugrenovom slučaju ponavljati, ukoliko se dogodi da u određenom momentu ne bude zadovoljan njegovim svojstvima. Dakle kada se dobije pogodna podloga, a potom i blaga, uzgred određena nekakva slikovitost na njoj, tek po kojom linijom, Ugren definitivno, manirom velikog poznavaoca, autorefleksivno odlučuje da li je slika završena ili nije. Ukoliko je završena, ona ostaje takva bez uokviravanja tako da se i u odnosu na njene stvarae, neskrivene ivice može uočiti ceo postupak nastanka i proces stvaranja. 

Ovakvo približavanje izvornosti nekog kreativnog čina u slikarstvu zapravo ima cilj da samo stvaralaštvo demistifikuje, ili bolje reći, debalansira snažnog pritiska balasta klasičnog i tradicionalnog koje je u periodu modernizma i savremene umetnosti pre korišćeno kao alibi za stvaralaštvo nego kao čisto umetnički postupak. Ugren je dakako svestan ovog mesta u aktuelnom stvaralaštvu koje je naročito izoštreno u osamdesetim godinama, te se stoga služi jednom strategijom koja, u njegovom slučaju daje izuzetno zanimljive rezultate, a deo kojih je moguće videti na ovoj izložbi. Pribegavajući “krajnjim” ili “početnim” slikarskim sredstvima Ugren je zapravo raspršio magle koje su se gusto nadvile nad savremenim stvaralaštvom iznoseći na suštinski nivo njegovu bit, razloge i opravdanja današnje umetnosti koju smatramo aktuelnom. Ovo čisto, jasno, “tautološko” slikarstvo Dragomira Ugrena stoji kao naglašeni simbol ovog vremena čiji je svakako jedan od glavnih zadataka da temeljno raščisti sa nagomilanim umetničkim, kulturnim i uopšte – civilizacijskim zabludama.

Jovan Despotović

Galerija Likovna jesen, Sombor, Galerija Lazar Vozarević, Sremska Mitrovica, Velika galerija Kulturnog centra Novog Sada, Novi Sad, 1990