Kit Hering – Urbane predstave

Sa desetak slika i crteža akrilikom na, kartonu, poliestem i hartiji beogradskoj publici je po prvi put omogućeno da vidi radove Kita Heringa (Keith Haring, 1958-1990), jednog od vodećih američkih umetnika osamdesetih godina. U turbulentnim, euforičnim godinama prošle decenije kada je bila izbačena velika količina slikarske energije i imaginacije, a posle u materijalnom smislu “posnih” sedamdesetih godina dominacije konceptualne umetnosti, umetnici su osvojili pravo da inspiraciju i uzore traže na svim mogućim stranama od primera iz bliže ili dalje istorije umetnosti, pa sve do naivne subkulturne i popularne umetnosti gradskih ulica koje su odjednom osvanule islikane velikim zidnim slikama-grafitima. 

Kit Hering je u umetnost zapravo ušao iz te vrste urbane umetnosti koja je odmah formirala čitav sistem znakova, simbola vizulenih predstava kojima je identifikovana jedna dosta značajna i za likovnu umetnost uticajna likovna delatnost. Kako svaki od umetnika koji radi grafite upravo teži da stvori vlastiti, vrlo prepoznatljiv likovni jezik, tako je i Kit Hering vrlo brzo došao do orginalnog rukopisa, specifičnih, redukovanih crteža, grafičkih predstava Ijudi u različitim akcijama i stanjima. 

Namerno idući za postizanjem utiska infantilnosti, Hering je zapravo ušao u područje direktnog plastičnog govora koji se ne obraća visoko intelektualizovanim žiteljima velikih gradova, ili sofisticiranim poznavaocima i Ijubiteljima umetnosti, već vrlo širokoj publici gradskih stanovnika čija je potreba za “ukrašavanjem” životnog okruženja isto tako snažna. 

Gotovo manijakalno iscrtavanje celokupnog spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora grada, velikih zidnih površina, zatim različitih predmeta (vaza, majica, posuđa), otkrilo je takođe i veliku potrebu umetnika da stalno budu prisutni posredstvom svojih radova u svakodnevnom životu ljudi, da zadovoljavaju njihove potrebe za predmetima koji ne moraju da budu umetnost po strogim definicijama striktno muzejskih ili galerijskih umetničkih dela, već da budu u neposrednom dodiru i stanju upotrebljivosti svojih običnih i masovnih konzumenata. Kit Hering je uspeo da u svojoj veoma kratkoj umetničkoj karijeri stvori impresivno, ubedljivo i uticajno delo koje ne samo da je obeležilo osamdesete godine već je postalo i putokaz i inspiracija mlađim stvaraocima koji traže uporišta i uzore u samoj umetnosti. 

Setićemo se da je sredinom osamdesetih u SALONU MUJZEJA SAVREMENE UMETMOSTI održana izložba Vesne Golubović, umetnice koja je već tada živela u Njujorku, a čija je izložba upravo bila posvećena Kitu Heringu, na taj način da je sve zidne površine galerije iscrtala u maniru grafiti umetnosti. Nakon te, dakle neposredne demonstracije ove umetnosti, čija osobina je i da kratko traje (neposredno po završetku ove izložbe Salon je bio prekrečen), sada smo u prilici da vidimo radove velikog majstora, vodećeg umetnika ovog shvatanja. Njihova današnja, galerijska prezentacija unosi jedan neminovni ton ozbiljnosti verifikovane umetnosti, estetičkog doživljaja najviše kategorije čime je zapravo lična avantura Kita Heringa načinila pun krug: od uličnog, anonimnog slikara do postignuća još jedne, relevantne faze u neprekinutom toku unutar procesa poznatog kao istorija umetnosti. 

Jovan Despotović 

Galerija ’Most’, Beograd, 1994