Milan Tepavac – Otmica / Felix culpa

Stvarnost je univerzalna. Ili je ona ipak parcijatla. sastavljena u jedno, dvo, mnoštva, sve do beskonačnog broja individualnih stvarnosti. Poput filozofa i estetičara, ovo temeljno pitanje naše civilizacije zaokuplja i brojne stvaraoce koji jezikom umetničkih medija razgrću prepreke što stoje na putevima njegovog razumevanja, tumačenja i odgonetanja. Ako su filozofi u svojim složenim sistemima davali kategorijalne sudove sa namerom da oni postanu konačne istine, umetnici su upravo stvarali vizuelne strukture koje su poput pogodnih ambijenata imali za svrhu da podstaknu i usmere individualnu misao u sasvim slobodnom traganju za mogućim odgovorima. Kroz celokupnu istoriju umetnosti kao i u njenim modernim periodima uključujući i avangarde, lako se prati, poput odredenog umetničkog stava i shvatanja, stalno zanimanje za ovu veliku temu kojoj su ostali privrženi, odnosno, koja je očigledno još uvek inspirativna, savremenu autoru. I poput stilskih i estetičkih promena koje su vidljive u njenom razvoju, takođe su upadljive i promene medijskih postupaka njenog umetničkog otelotvorenja, upravo dovodenja do neophodnog vizuelnog stanja u oblastima likovnih umetnosti. 

Literarna podloga, prema uputu Milana Tepavca Tarina, autora složene instalacije “OTMICA – FELIX CULPA”, je priča o “srećnoj pogrešci” nastala iz starogrčke mitologije. Čuvena, i po sudbinu ljudi fatalna otmica Persefone ćerke Demetre, boginje plodnosti i zemljoradnje koju je učinio Had, bog podzemnog sveta, izazvaće mnoge posledice na život na zemlji. Ljuta na Zevsa, zbog toga što je Persefonu dao Hadu za ženu, Demetra će otići sa Olimpa, a kako je ona boginja plodnosti i biljnog sveta, na zemlji će se gasiti život svih biljaka, uključujući i one od kojih zavisi i opstanak ljudi. Kako Zevs nije želeo da nestane ljudski rod, uslišio je Demetrinu molbu i Persefonu vratio majci, ali tako da je ona mogla dve trećine godine da živi sa majkom na Zemlji, a jednu trećinu sa svojim mužem Hadom u podzemlju. Za vreme njenog boravka na Olimpu i hramu u Eleusi život se na zemlji odvijao uobičajeno, međutim, dok je živela u Hadovom carstvu, biljni svet je potpuno zamirao čekajući da se ova boginja vrati. Usled ovakvog, dvostrukog načina života, Persefona je jedina među olimpskim bogovima i boginjama mogla da vidi kakav je život i na Zemlji i u podzemnom svetu, te da utiče ne samo na ovozemaljski život već i na podzemnu sudbinu mrtvih. Ovaj Hadov postupak – otmica Persefone, uzima se zbog svojih posledica kao “Felix culpa – srećna pogreška”, čime se očigledno aludira na neku neočekivanu korist od iznenadnog događaja. 

Na ovoj literarnoj matrici Tepavac je izgradio jednu složenu vizuelnu i metaforičku priču koja se, poput traganja za značenjima stvarnosti, umnogostručava putem različitih medija i umetničkih sredstava. Središnje mesto ove instalacije zauzima jedan veliki “bunar” načinjen od kružno postavljenog ogledala u koje je nasuto žito. U odrazu ovog ogledala može se pratiti video-film emitovan sa TV ekrana, gde se Tepavac očigledno interesuje za dvostruki, ambivalentni status elektronskog medija, koji poput samog ogledala identifikuje materijalno/nematerijalno stanje vizuelne predstave. Napokon, još jednom se cela ova optička struktura umnogostručava /jednom, dvaput, bezbroj puta/ kroz još jedno veliko ogledalo postavljeno u galeriji u čijem se odrazu svi sadržaji i elementi, kao i posetioci registruju. Odnos jedinstvene, univerzalne stvarnosti i individualnih, parcijalnih svetova svakog pojedinca, zatim video /kao nova realnost/ ne samo tehnička već i semantička/ i svega onoga što se u ogledalu vidi /izvrnuta realnost, ili realnost s one strane empirijskog sveta/, zapravo je, ukupno uzevši, jedno simboličko ukazivanje na razliku izmedu onoga što se vidi putem različitih posrednika /oko, ogledalo, video-ekran/, dakle onoga što jeste i odraza toga što se vidi i što jeste – sve u zavisnosti od individualnih shvatanja prisutnih posetilaca ove izložbe. Negde u tom međuprostoru ovoga ambijenta i personalnih iskustava gledalaca, za svakog od nas nastaje jedan novi začetak “srećne pogreške”, individualna mitologijska percepcija kod koje se potencira upitanost nad onim što je između dvojstva /univerzalne i parcijalne stvarnosti/ ili u mnoštvu interakcija realnog, veštačkog, artefaktnog i artificijalnog. 

Na ovakvu avanturu duha, uvek ličnu i individualnu, navodi nas Milan Tepavac Tarin svojom pričom o Otmici kao Srećnoj pogrešci. 

Jovan Despotović 

Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd, 1995