Svetomi Arsić Basara – skulpture/2

Danas, na početku poslednje decenije ovog milenijuma, znaci tekuće tragedije naroda kome pripada stvaralaštvo Svetomira Arsića Basare, postali su za sve već vidljivi i lako prepoznatljivi. Ali, kako je njihovo trajanje predugo, oni polako prerastaju u simbole ovog vremena, ona trajna obeležija na osnovu kojih će se u nekom budućem vremenu, čitati bitna istorijska i kulturna značenja epohe. 

Razmatrajući ideju stare i nove umetnosti, Lazar Trifunović je na jednom mestu zabeležio sledeće: »Ideja prošlosti – upotrebićemo ovaj uslovni termin – pojavljiala se u umetnosti u odsudnim i kritičnim trenucima njenog razvoja, uvek kad su sazrevali uslovi da se definiše novo osećanje sveta i da se uobliči forma«. No, ako ta nova umetnička forma nastaje u vrlo specifičnom kontekstualnom okruženju, a koje pre svega formira širi civilizacijski obim promena, za tačno razumeanje principa nastanka nekog uslovno govoreći, novog oblika mora se kritički jezik naoružati i terminima koji objašnjavaju aktuelni socijalni, idejni i etnički zbir događaja. Nadalje razlažući ovo shvatanje dolazi se do zaključka kako je u jednoj sredini, kada su vračena nacionalna osećanja u opštem smislu i u široj etničkoj zajednici, dostignut onaj neophodni stepen delovanja koji omugućava definisanje jednog novog identiteta, novih nacionalnih ciljeva i političkih sadržaja. Dakako da je za zadovoljavanje ovih zahteva neophodno i dobro poznavanje vlastite prošlosti, osobina etničkog i istorijskog bića, a započinjanje tog prekinutog učenja danas se odvija u naročitim uslovima, onima koji su stvorili osećanje nacionalne ugroženosti, ili izazivaju značajnu emocionalnu napetost i konfliktnost. 

Od kada se odvija neprekinuti razvoj nove i moderne srpske skulpture, započet izložbom Petra Ubavkića 1882. godine, tek su dva primera koji ukazuju na postavljanje problema nacionalnog u ovoj vrsti umetnosti. To je najpre znameniti Meštrovićev »Vidovdanski ciklus« nastao 1907-1912. godine koji je koncipiran i realizovan kao euforična glorifikacija kosovskog mita, a iniciran je očiglednim državotvrnim razlozima pre ujedinjenja 1918. godine. Pitanja koja je tada postavio ovaj neostvareni spomenik, već osamdeset godina stoje nedodirnuta kao primer jednog uzaludnog političkog programa koji danas preživljava temeljnu destrukciju. Metaforički rečeno, na dalekim semantičkim i povesnim razvalinama Meštrovićevog »Vidovdanskog ciklusa« nastao je drugi primer – »Kosovski ciklus« Svetomira Arsića Basare, stvaran u potpuno drugačijoj društvenoj i plitičkoj atmosferi tokom poslednjih pet godina kada je objavljen konačni nacionalni poraz srpskog naroda. 

Ovaj ciklus Svetomira Arsića Basare nastao je usled njegove jasne predstave i o mestu skulpture u ovom podneblju, u tradiciji koja dopire sve do ortodoksne ikoničnosti. Vizantijske likovne predstave kreću se u relacijama uništavanja i obožavanja idola i kipova, njihovog prihvatanja i slavljenja kao otelotvorene teozofije, i njihovog rušenja kao jeretičkih ostataka paganskih kultova. U ovim ikoničkim i značenjskim dihotomijama kreće se recentna Basarina skulptura. Pitanje njihove autentičnosti je izlišno ako se tačno razumevaju i poznaju uslovi u kojima se ona razvija, ili bolje reći, u kojima pokušava da se održi srpska srednjovekovna plastička misao u okviru jedne potpuno drugačije kulture koja je u ovim prostorima dominirala pola milenijuma. Linija te odbrane uspostavljena je, kako ukazuje Basara, plastičkom strukturom koja pokazuje osećanje za iskonske osobine (pra)slovenske šume, za ontologiju materijala odakle je potekla čarobnost naracije u drvetu o ostacima drevnog vremena čije su forme naglo prestale da postoje, kao da su zamrznute u nekoj kataklizmi, a ponovo potekle kroz Basarino sećanje do ovih monumentalnih predstava. Život tih snažnih oblika, u nečemu skoro neizmenjen, nastao je zahvaljujući jednoj posebnoj vrsti pasaža od narodne tradicije »drvodeljstva« do poznatog artificijelnog »antiestetizma« savremene umetnosti. U složenosti ta dva kreativna shvatanja, uopšteno govoreći, definiše se verodostojna pozicija skulpture Svetomira Arsića Basare po čemu je ona u mnogome nova paradigma vremena u kome nastaje i sasvim autonomno, odnosno izolovano mesto ima u savrsmenom srpskom vajarstvu. 

Jovan Despotović 

Galerija Studentskog centra, Kragujevac, 1991, Srpski kulturni centar Sveti Sava, Subotica, 1996