Zoran Vuković – Čaj sa Gogenom u Topčideru i Pokretna nebesa

Doživljaj prirode za Zorana Vukovića ima mnogostruke karakteristike, ali se u najkraćem mogu identifikovati tri kategorije. Najbrže pada u oči koloristički govor radova Zorana Vukovića koji je dosledno sproveden čak i u mediju crteža, kada je po definiciji osnovni iskaz likovnosti dat linijom. Njihova unutrašnja hromatska pregnanost, prefinjenost, vidljiva i neslućena napetost, razigranost kratkih poteza četke, podiže stepen vizuelne aktivnosti Vukovićevih radova na visok nivo, redak u aktuelnom srpskom stvaralaštvu. Upravo do tih visina i sa tim namerama, naravno ne na isti način, koje su kao normu postavile preteče ekspresionizma, stoje poruke aktuelne i danas. Rešavanje kolorističkih problema u radovima Zorana Vukovića je pitanje osnovnog izražajnog sredstva, jer ono što iza toga sledi, u daljnjoj analizi njegovih radova, zapravo je posledica ovakvog shvatanja. Kompozicioni sklop u crtežima Zorana Vukovića je za razliku od hromatske aktivnosti, znatno uravnoteženiji, mirniji, tek na jedan ili dva načina rešavan. Očigledna podela najčešće je po horizontali, na gornje i donje polje, a ređe je vertikalna ili dijagonalna. U sukobu ta dva hromatska polja na osetljivim mestima njihovog dodira odigrava se fina, zaklonjena igra prepleta, prožimanja, ulaženja jednog u drugo, gornjeg u donje, čime se striktnim likovnim jezikom sugeriše jedinstvena poetika, erotizovan sadržaj rečen jezikom plastičnih šifara. 

Crtež je za Zorana Vukovića mesto doživljaja, slobodnog emocionalnog prepuštanja lepoti, uzbuđenju, estetskom, hedonističkom, žovijalnom, svemu onome što nam upravo nedostaje izvan te ravnine bele hartije. Da li je u tome razlog što ovi radovi na papiru tako snažno privlače našu pažnju, jer u njima pronalazimo izgubljena uporišta vlastitog slobodnog duha, silnih volja za pozitivnim životnim sadržajima koji su danas tako snažno potisnuti na rubove življenja, gotovo potrti zbiljom svakodnevice. 

Jovan Despotović 

Galerija Pirot, 1993, Galerija ’Smit’, Budva, Letnjikovac ’Buća’, Galerija Tivat, Tivat, Spomen dom ’Crvena komuna’, Petrovac, 1994