Laslo

Tri skulpture Lasla Silađija postavljene u SPC ,,Vojvodina” 

Tokom proteklih pet godina Laslo Silađi je realizovao i postavio svoje tri skulpture u SPC „Vojvodina”. Sva tri rada su realizovana u mermeru i nose nazive ,,Dva jezera” iz 1990. godine, ,,Arhetip” iz 1993. i ,,Arhetip” III iz 1994. 

Prva skulptura iz 1990. godine pod nazivom ,,Dva jezera” najslobodnija je po formalnoj koncepciji. Ova, u sustini, apstraktna kompozicija, asocijativnog sadržaja, na sta upućuje i njen naziv, ima daleku reminiscenciju na određene prirodne predloške koji u procesu jezičke transformacije u procesu vajanja bivaju dovedeni do praga vizuelnog identiteta, od prepoznatljivosti prirodnog sadržaja do čistog plastičkog znaka. Ova nova oblikovna sadržina naravno da više odgovara zahtevima savremenog umetničkog dela nego mogućoj uporedivosti sa polaznom temom. Očigledno je da se Laslo Silađi u ovoj fazi svoga rada kretao u pravcu pronalaženja autentičnog skulptorskog jezika modelovanja, onoga koji će odbaciti sve nepotrebne formalne i literarne elemente (koji mogu opterećivati neko savremeno likovno delo) klešući vlastiti umetnički predmet do njegove simboličke sustine, do plastićkog horizonta njegovih značenja, sadržaja i znakovnosti. 

Druga skulptura nastala 1993. godine, takođe izvedena u merme­ru i pod nazivom ,,Arhetip” pokazuje sasvim primetnu promenu i oblikovnog postupka i interesovanja za jezik skulpture kod Lasla Silađija. Zapravo se radi o jednoj vrsti kombinovanja, u celovitom i jedinstvenom delu dva umnogome različita shvatanja. Najpre u jednom delu, parcijalno, Silađi ide linijom ranijih intere­sovanja prema slobodnom oblikovanju koje tek mestimično ostaje dosledno elementima formalnih sadržaja u odnosu na neke detaIje, realističke partije i kakav drugi (recimo literarni) predložak. Ali sada se javljaju, u istom delu, i elementi ,,klasičnog” vajarstva koji su izraz potrebe da Silađi ,,izvaja” deo tela (ruka, lakat, prsti, noga, koleno) koji kao aplikacije stoje na amorfno oblikovanoj osnovi. Ova čudna kombinacija, ali ne i nepoznata u savremenoj skulpturi, načinila je od Silađijevog ,,Arhetipa” jedno začudno, uznemirujuće delo koje deluje punom snagom svog izgleda, jednom arhaičnom i tradicionalnom predstavom vlastitog oblika. 

Treći rad kako nosi isti naziv ,,Arhetip” (mermer, 1994), identifikuje upravo novija interesovanja Lasla Silađija za skulpturu dvostrukih formalnih osobina, s tim da je sada preovladao onaj deo koji je odgovoran jednom klasičnijem vajarskom jeziku. Ovo ,,telo” delimično klesano po kanonima velike vajarske tradicije od Grčke V veka, renesansne Italije i klasične umetnosti Francuske, deluje punom snagom i smislom oblika, njegove predstave, vizuelnog integriteta. Pri tome, ova skulptura je postavljena i kao fontana, iz čega se mogu isčitavati i druga njena znacenja i u odnosu na mitološke predstave i u odnosu na prepoznatljive literarne sadržaje. 

Ova mala kolekcija tri mermerne skulpture Lasla Silađija nastalih u periodu 1990-1994, postaju svojim izgledom i estetski znak prostora kompleksa SPC ,,Vojvodina”. Njihova unutrašnja povezanost forme, sadržaja i jedinstvena poetska nit daju puni smisao i opravdanje za njihovu realizaciju i postavljanje u javnom prostoru.

Jovan Despotović 

Futura publikacije, s. 25-26, Novi Sad, 1997