Đorđe Jovanović – skulpture/2

Preobilni korpusi teorija umetnosti prošlog, dvadesetog veka, od modernizma preko avangardi do postmodernizma i novomodernizma, u jednom delu zagušili su umetnički stvaralaštvo propozicionirajući poput izričitih kanonskil pravila takve odredbe koje su uticale na fomiranje čitavih nizova, lanaca i kontingenata stilskih poetika i pravaca. U ovako umreženom sistemu plastičnih jezičkih obrazaca koji je već istoriografisan, minimalno je mesta ostavljeno samostalnim umetničkim zahvatima u kreativnom polju, pa se otuda mali broj umetnika usuđivao da oblikovno istražuje izvan tih čvrsto omeđenih granica. No, jednu naročitu živos umetnosti tokom proteklog perioda, u dobrom delu, davala su upravo takvi stvaraoci koji se nisu obazirali na zadati teorijske ili praktične probleme u radu već su izvan til kategorija tražili i pronalazili, shodno svom senzibilitetu, one idiomatske karakteristike za koje su smatrali da ih na najbolj način prezentuju u tom (pre)zasićenom području. Jedan os tih umetnika je vajar i dizajner ĐORĐE JOVANOVIĆ.

Obilje materijala koje on koristi od različitih metala do kamena i drveta, katkada u njihovim kombinacijama, ipak pokazuje jedan postojani kreativni ukus koji cilja na jasne nedvosmislene potrebe savremenog gledaoca, eventualno posrednika predmeta nove likovne umetnosti. Da bi to postigao, Jovanović uporno narušava, ili čak i briše granice koje su postavljene između čiste i primenjene likovnosti. Ta njegova unutrašnja potreba premeštanja limita koji razdvaja te dve oblasti dovela ga je do stvaranja jedinstvenog dela i našoj savremenoj umetnosti koje ide linijom čiste estetike i klasičnom smislu toga pojma, delujući na posmatrača upravo na njegova mesta koja on u dosadašnjem sistemi obrazovanja, formiranja likovne kulture i stečenih potreba izgradio, najčešće braneći se od preterane potrebe da razume komplikovane stvaralačke zahvate današnjih umetnika. Ta veza između umetničkog predmeta i gledaoca u ovom slučaju uspostavlja se direktno, bez potrebe naknadnog racionalnog ili nekakvog drugačijeg pronicanja i sva eventualna značenja. A to znači, da su autori koji su uspeli da uspostave takvu vezu, prema staroj podeli, opet bliži pojmu umetničkih zanatlija koji, dakle, umeju da načine estetički predmet u striktnim kategorijama vizuelne kulture, zanimijivosti, lepote ili prijemčivosti na osećaje publike.

ĐORĐE JOVANOVIĆ je zapravo na ubedljiv način pokazao ovim delima da je nadasve svestan upravo takve potrebe savremenog gledaoca koji čini većinu i koji uprkos svemu nije izgubio potrebu za lepim i dekorativnim, dakle prihvatljivim za njegov najintimniji sistem vrednosti.

Jovan Despotović

Jugoslovenska galerija umetničkih dela, Beograd, 2001