Goran Kosanović – slike i crteži

Neposredna, čista kreativnost u aktuelnoj umetnosti je sve reda. Velika stilska kretanja modernizma nametala su obavezujuće (za umetnike) propozicije i estetičke kanone ,bez obzira na to da li su oni propisivali formalne postavke plastičkog sloja u umetničkom delu, ili su pak u njegovim semantičkim slojevima iziskivali raznorodni idejni ili poetički projekat. U visokoj, serioznoj umetnosti u ovakvim uslovima jedva da je bilo mesta izrazito malobrojnim, netipičnim primerima autorskih i individualnih svetova umetnosti koji su ostali odgovorni isključivo svojoj direktnoj kreativnoj nameri. 

Postmoderna je temeljno narušila ovu vrstu modernističkog dogmatizma i u svoje pluralističko stanje uvela je najrazličitije personalne poetike odgovorne isključivo krajnje subjektivnim potrebama, intencijama i ciljevima danas izrazito autonomnih i atomiziranih primera umetničkih praksi. Ova radikalna promena u umetnostima otvorila je dosad nepoznate mogućnosti i u likovnom stvaralaštvu.

Sadržaje za svoje umetnosti savremeni stvaraoci mogu tražiti ili u spoljašnjim podsticajima ili u vlastitim, intimnim svetovima iniciranim bližim ili udaljenim sećanjem, ili aktuelnim shvatanjima, razumevanjem i stavom u odnosu na njihove doživljaje vremena u kome žive. Svaka od ovakvih, manje-više čvrstih povezanosti podrazumeva i sasvim odredene plastičke sadržaje, odnosno elemente likovnog jezika kojima se oni strukturišu do vizuelnog znaka, simbola ili predstave. 

Takvim savremenim praksama u umetnosti pripadaju slike i crteži Gorana Kosanovića. Njegov privatni, životni svet, kao i svačiji drugi, usamljen, individualan i ličan, tek malobrojnim sadržajima, znakovima i simbolima prenet je u naslikani prizor. U Kosanovićevom slučaju, likovna poetika proizašla je iz dubljih slojeva intimne memorije koja dopire sve do njegovih dečjih fantazami. Ovi bajkoliki prizori, svetovi primarne i nepatvorene vizuelne percepcije, direktno gledanje i doživljavanje spoljašnjeg i okolnog sačuvani su u njegovom najživljem iskustvu i, poput iznenadne erupcije pokuljali su spontano, snažno i nezadrživo. Izuzetna živost, ubedljivost i neposrednost ovih prizora sačuvani su zahvaljujući Kosanovićevom načinu crtanja i slikanja koje je tek malo odgovorno zanatskoj strani ovog medija, a pre svega i ponajviše je okrenuto potrebi da se sačuva njihova svežina i sa entuzijazmom objavi vlastiti unutrašnji poetski život. 

Umetničke pojave koje se danas oslanjaju na privatne mitologije čine dominantnu skupinu u recentnom postmodernom pluralizmu. No, ova brojnost ne mora da znači (i ne znači) obavezno i visok vrednosni nivo u estetičkom pogledu. Otuda je, poredenja i uspostavljanja odnosa radi, neophodno tačno uočiti, razumeti i protumačiti upravo ovakve slučajeve krajnje neposredne, spontane i autentične, da bi se formirao objektivni korpus estetičkih kategorija u današnjim uslovima sve mnogobrojnijih umetničkih produkcija. Medutim primerima, ovi radovi Gorana Kosanovića izdvajaju se i nameću zbog svoje izrazite svežine, kreativnog smisla i zasnovanosti. 

Jovan Despotović 

Galerija Zvono, Beograd, 1996